субота, 14. март 2020.

Први

Била је журка, више седељка,
једног октобарског понедељка,
код другарице из средње, Ане Тадић.
Била је она, дугих плетеница,
ситних очију и крупних зеница,
и ја, сасвим обичан младић.

Била је тама, светла слаба,
са грамофона ишла је Аbba,
Waterloo а затим S.O.S. .
Била је храбра, пришла је сама,
без нелагоде и трунке срама
питала јесам ли за плес.

Била је поноћ, ситни минути,
нисам знао шта разум мути,
зашто се срце толико батрга.
Била је тужна, строги јој тата
наредио да мора да хвата
последњи ноћни бус са Трга.

Била је лепа, топла и мека,
спремна као да одувек чека
загрљај који може кост да смрви.
Била је јесен, за њом се жали,
све се заборави временом, али,
заувек памтим пољубац први.

среда, 11. март 2020.

Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
на обали, пролећни плес плесали су јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш,
лепотом која све друго успе да засени..

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут, као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран,
сва чула будио док је лебдео над водом..

Игра је почела, цео свет под ногама босим,
некрунисана краљица салсе и фламенка,
ту слику дивље тебе у срцу носим,
у корак ме прати верно, као сенка..

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела,
О, знам шта значи кад очи тако зацакле,
изговор беше да те је врелина слудела..

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
на обали, пролећни плес плесали су јасени..
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени..