једног октобарског понедељка,
код добре ругарице Ане Тадић.
Била је она, дугих плетеница,
ситних очију и крупних зеница,
и ја, сасвим обичан младић.
Била је тама, светла слаба,
са грамофона ишла је Аbba,
Waterloo а затим S.O.S. .
Била је храбра, пришла је сама,
без нелагоде и трунке срама
питала јесам ли за плес.
Била је поноћ, ситни минути,
нисам знао шта разум мути,
зашто се срце толико батрга.
Била је тужна, строги јој тата
наредио да мора да хвата
последњи ноћни бус са Трга.
Била је лепа, топла и мека,
спремна као да одувек чека
загрљај што уме кост да смрви.
Била је јесен, за њом се жали,
све се заборави временом, али,
заувек памтим пољубац први.
