среда, 11. март 2020.

Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш
лепотом која све друго успе да засени.

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран
сва чула будио док је лебдео над водом.

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела.
О, знам шта значи кад очи тако цакле,
изговор беше да те је врелина слудела.

Плитку си воду згазила ногама босим,
тело се њихало заносним ритмом фламенка,
морао сам тада да клекнем и да те просим,
заувек да будем ти штит, бедем и сенка.

Бледим руменилом ближила се зора из потаје,
љубавним појем дозивале су се сиве чапље.
Молио сам сваки тренутак да вечно потраје
док мед са твојих усана по мени капље.

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени.