Хрчак

Тужна је судбина кућног хрчка,

тужнија не постоји.

По кавезу упорно у круг трчка,

јури, а у месту стоји.

Нити да осети дашак ветра,

ни сјај сунчевог зрака,

проводи у четврт кубног метра

живот од јутра до мрака.

Заварава га сопствена сенка,

грозничаво је гања,

мислећи да је питома женка,

о, разочарања!

Тек када остану једног дана

непопијена вода

и у углу нагомилана храна,

спознаће шта је слобода.

Зауставиће се заувек котури,

никога да их врти,

кроз отвор ће рука да се протури,

нема живота пре смрти.

У дну дворишта, без свечаног чина

грумен ће земље га скрити.

Тужна је кућног хрчка судбина,

тужнија не може бити.

Партенон

Две кесе у левој, кофер у десној руци,

угао Булевара уметности и Михајла Пупина.

Прелази улицу док прате је чудни звуци:

судар тегли ајвара и слатког од купина.

Бруцошкиња на Фармацеутском факултету,

од снова и непочињених грехова млађа.

Схватам, док дарује најлепши осмех на свету,

то су тренуци у којима поезија се рађа.

Јутрос је дошла из своје вароши поневши тугу,

двомесечне залихе хране и нешто новца,

к стану измајмљеном у Малом Мокром Лугу

од теткиног назови пријатеља, удовца.

Длан, помодрео од за њу претешког товара,

нежним покретом спушта на моје груди.

Схватам, ,,Добар дан, Небојша" док изговара,

то су тренуци у којима поезија се буди.

На листи најбољих дана овај је место водеће.

Грми, небо из неког разлога од беса кипти.

По поду гомила наше разбацане одеће

и провидним маркером подвучених скрипти,

а ми загрљени, од сопствених мисли тиши,

на врху управо саграђеног Партенона.

Схватам, док шапће ,,Хајде ми песму напиши",

то су тренуци у којима поезија је Она.

Тито

Крајем осамдесетих

деда је са зида скинуо слику друга Тита,

сузних очију, 

нико није ни смео ни хтео ништа да пита.

Посматрао ћутке,

дуго, као да је гледао у њему добар део себе,

уздахнуо, увио га

у Борбу, картон, па у старо Амбасадор ћебе,

на крају одложио 

у дрвени сандук на тавану. Тек сада знам:

лакше је било

разбити Југославију него тај рам!

У књигама се води

да је живео до пролећа две хиљаде друге,

истински, деда је 

те ноћи крајем осамдесетих умро од туге.

Птић

Киша је падала пет дана, и дуже од тога,

зажалио је свако ко икад је певао додоле.

Неверни су гледали небо, псовали бога,

верници с муком успевали томе да одоле.

Пред шесту зору, за инат највећем пљуску

у гнезду што врх је храстових грана савило,

птић голуждрави је крочио, разбивши љуску,

из топлог мрака у хладно, мокро ништавило.

Једва је стигао да рашири слабашна крила

а живот га спремао за први и последњи лет.

Киша, без трунке обзира још јаче је лила

чврсто решена да напокон потопи свет,

ветар, због нечег киван на храст се окомио

не заустављајући свој дивљи плес ни за часак.

Сировом снагом крошњу зграбио и сломио,

јутро пробудио уз силан, страховит прасак.

Седмог дана сунце је облак најзад пробило.

Срушена гнезда без цвркута је облетало јато.

Опало лишће је мртвог птића заробило,

уместо мајке - чврсто га је грлило блато.

Успаванка

Другачијим све се чини

по мраку и месечини:

обрис сензуалног акта,

младеж изнад левог лакта,

две-три модрице на чланку.

А све исто је, уствари,

пламен који греје, жари,

хушка срце заљубљено

да ти дахом, лепа жено,

рецитује успаванку.

Нулта година

Онај тренутак када сам стајао сам за пултом

а она коленима нервозно стискала виолончело,

нека не замери Исус - сматрам годином нултом.

Завршило се шта је било, шта ће бити је почело.

Збила се тад ерупција вулкана покрај Рејкјавика,

преко Атлантика на Острво ветар је носио пепео.

Да ће ми да је гледам без речи постати навика,

схватао сам, и ни мало због тога нисам стрепео.

Опростите, молим вас, моји прадедови и праоци,

ви никад ни пред ким, али ја бих на колена клекао.

Све моје жеље, чежње и снови њени су таоци,

што нисам до тад ниједној, све њој бих рекао.

И нек има слатких двадесет (двадесет једну непуну),

пролеће усред зиме у моме се срцу спремало.

Прстење за венчање украшћу Сатурну и Нептуну,

све мање од тога било би ништа, било би премало.

Презревши страх нежније је стискала виолончело,

плесала с финим нотама Александра Бородина.

Завршило се шта је било, шта ће бити је почело,

поглед на њу је новорођење. Нулта година.

Опсенар

Није то пољубац био већ зрачак Сунца само,
опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји нити смо били тамо,
све је уобразиља, магновење, бунило.

Није то додир био длана и рамена голог,
лист те окрзнуо, дилему ветар разјашњава.
Нисам са тобом причао све био је монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх.
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити се на твом врату укотвио мој дах.

Није то песма била не знам ни ко је Хајне,
другде си чула рецитал о Лорелај и Азри.
Нити је била ноћ у којој ти открих тајне
да вино је најукусније када одстоји и сазри.

Ничега није било признајем срца тешка.

Сећање је опсенар, поткрала му се грешка.

Сукња

Да је сукња била мало шира,

од срамоте не би нашла спаса. 

Ветар који не даје ти мира

подигао би је изнад паса,

наставио, на сву твоју муку,

враголасто бокове да пипка,

спречили би нечувену бруку

црвен сатен и црвена чипка,

трачевима поводе би дала,

(нити крива нити тога свесна),

да си блудна и лаког морала.

Срећа те је сукња била тесна.

Оглас

Хитно се тражи балетан
стар пет до седам година.
Пожељно витак и спретан, 
с манирима господина.

Чека га у плесној сали
једна симпатична дама,
живот је вртешка, али,
не жели да плеше сама.

Мртве душе

У понедељак је нестало уља и брашна,

у уторак све друге врсте хране,

у среду су очерупане полице,

у четвртак је закатанчен супермаркет.

У петак поче хладноћа страшна,

у суботу престале с радом топлане,

у недељу смо у пећ гурали столице,

у понедељак почели ложити паркет.

У уторак чула се митраљеска јека,

у среду тешка артиљерија,

у четвртак је појачала минус зима,

у петак је кућа остала празна.

У суботу је жртвована библиотека,

у недељу је огањ хранио Стерија,

у понедељак се димио Дима,

у уторак горела Злочин и казна.

У среду смо се грејали дахом,

у четвртак су ређе топови грували,

у петак нису имали шта да руше,

у суботу проглашен крај офанзиви.

У недељу, равнодушни пред страхом,

жалисмо што Гогоља нисмо сачували,

да допишемо себе уз Мртве душе,

не верујући да смо остали живи. 

Свуда и нигде

Једном ми је двапут рекла да ме воли
узрујана стихом Александра Блока,
емоције су се отргле контроли,
плесала јој суза по ивици ока.

,,Свуда смо и нигде" , четрнаест слова,
суштина у коју читав живот стаде.
Хитала је ка дну Маријанског рова
и последња мрва заједничке наде.

Додала је: ,,Збогом" , био сам глувонем,
отупелих чула безнадежно хладан,
неспреман да с надом која тоне тонем,
да мрем стари а нов родим се сутрадан.

Свуда смо и нигде, нигде смо и свуда,
истина се види тек кад се оголи.
Одлазећи, док је плакала к'о луда,
једном ми је двапут рекла да ме воли.

Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо! Ово није збогом.
Видимо се опет са следећим ратом.

Пољубац диван

О, како ти је пољубац диван..

Нежан.. Као меда од плиша

у бебином наручју нехајно скривен.

Свеж.. Као јутарња киша

којом сам више пута умивен.

Сладак.. Као трешњица зрела

преко комшијског плота брана.

Топао.. Као ролка из села

бакиним рукама брижљиво ткана.

Опојан.. Као поље мака

на врховима мјанмарских голети.

Заводљив.. Као светлост јака

којој лептир не уме одолети.

Чистији и од планинске реке..

Чаробан, као сан давно сниван..

О, како су ти усне меке..

О, како ти је пољубац диван..

У ноћи Богојављења

По легенди, у ноћи Богојављења
бива што никад сем тада не бива,
ко се не боји студи и дављења
може у поноћ Дунав да преплива..

Са оне стране Месец је млађи,
жут и округао као јабука,
сто пута ме је хватао у крађи,
ћутао, да се не диже халабука..

Њене су усне све што сам крао,
ноћи нас својим скутима крише,
после свега ми је једино жао
што нисам чешће, што нисам више..

Исте ме чежњиве слике прогоне:
изнад колена хаљина набрана,
неубедљиво строго ,,Не!",
било је стрепња пре него забрана..

Дланови знали су где да се удоме,
пратили обрисе бујних јој груди..
Луд се радује једнако лудоме,
о, да, ми смо били баш луди..

Све стране света воде некамо,
све стазе до ње знају ми ђонови..
Постоји љубав коју одувек чекамо,
да се деси и никад не понови..

Живот свакоме судбину кроји
да се испитује и прерачунава..
Све што је било заувек постоји
записано с оне стране Дунава..