Мокролушко гробље

Јевтовић, Радисављевић, Барац,
Јовев, Стојковић, Мичев, Рачић...
Загрљени жена и мушкарац,
насмејан плавокос дечачић

посматрају свет са гранита
избледелог од Сунца и зиме.
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам име?"

С длетом у руци, каменоресци
клешу белом бојена слова,
крила анђела, стих у свесци,
пејзаже недосањаних снова.

Крај свеже хумке, тик до крста
цигарета, букети цвећа,
јабука, колачи свију врста,
брдо недогорелих свећа.

Киша у инат тишини добује,
црта сузе бронзаној бисти.
Наизглед, свако у свом гробу је
а сви су заједно и сви исти,

нико богат, нико сирома',
камарати невидљивог строја,
адреса заједничког дома:
Мокролушко гробље, без броја.

Вуксан, Градимир, Миљко, Вита,
Милева, Вука, Биљана, Нена...
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам имена?"