Бирање

У првој радњи је пажљиво бирала

лак којим би нокте лакирала,

високог сјаја и боје јарке,

препознатљиво скупе марке.

У другој радњи је пажљиво бирала

ципеле које је лагано шнирала,

па се, када пертлу би везала

жалила како је зглоб јој стезала.

У трећој радњи је пажљиво бирала

шампон којим би косу испирала,

из Индије или Јужне Кореје,

против перути и себореје.

У четвртој радњи је пажљиво бирала

лубенице које би прстима дирала,

куцкала, по звуку знала да нађе

оне које су сочније, слађе.

А ја сам је све то време чекао,

стрпљиво, ни реч нисам рекао.

Нити ме љутила нити нервирала,

мене је још пажљивије бирала..

Споменар

Кроз грмове шимшира и олеандра,

крупних усана и ситног лица,

пришла је, рекла: „Ја сам Сандра,

провешћу цео распуст код стрица"..

Беше то зима хладна и снежна,

мраз земљу стегне у јутра рана.

А она тако питома, нежна,

да ми је распуста још пар дана..

Деведесете, мађарска граница,

(никад не беше горе но онда),

„Ћао, извини, ја сам Даница,

можеш пренети два бокса Бонда?"

,,Ма могу и тебе ал' преко прага",

намигнух, а њој се осмех оте..

Годинама је била ми драга,

ноћи са Даницом - ах, те дивоте..

У глуво доба на неком сплаву,

широки осмех и мајица узана,

прислонила ми уз уво главу,

шапнула: „Ћао, ја сам Сузана"..

Склонисмо се даље од буке,

од пијанаца и турбо фолка..

Имаше ђаволски веште руке,

отуда ваљда чежња овол'ка..

Умилним погледом ирског сетера

у ком је скуљена сва туга света,

плашљиво, пазећи да не претера,

рекла је: „Ја сам Виолета"..

И као да одред змајева полеће

нађох се одједном у силној ватри.

Било је то предивно пролеће,

да ми је таквих дана још два-три..

Уздах грешнице и поглед светице,

неспојиво успешно у себи спаја,

на излазним вратима педесетице

рекла је: „Здраво, ја сам Маја..".

Додаде - живи у стану код тетке,

да свратим на чашу лимунаде.

Да само ретки срећу ретке,

у тренутку ми на ум паде.

Зато на крају

спомињем Мају..

Одлазиш

Одлазиш када не очекујем,
без најаве тон утишаваш.
Питање које у ваздуху лебди:
зашто ме себе лишаваш?

Смета ли ти превише жара
па зато ватру гасиш?
Стрепиш да пламен не опече,
па бежиш, да се спасиш?

Збуњена си и затечена,
па просто не знаш шта би.
Не верујеш, осећај чудан
јача, неће да слаби.

Те стога ходаш унатрашке,
слепа, глува и нема.
Прича о нама, прича о љубави,
забрањена је тема.

Не треба ти невоља више
у твом свеопштем метежу.
Али.. Мисли те не слушају,
на погрешан тас претежу.

И онда вратиш се као да ниси
ни одлазила од мене.
Једна је реч довољна сасвим
да изнова бујица крене.

Нећу ти ништа рећи о срећи,
новом се радујем дану,
и уснама које остављају
отисак на моме длану.

А знам да ћеш отићи опет,
али док траје нек траје.
Нећу питати је ли то љубав,
уживаћу.. Шта год да је..