Онај тренутак када сам стајао сам за пултом
а она коленима нервозно стискала виолончело,
нека не замери Исус - сматрам годином нултом.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело.
Збила се тад ерупција вулкана покрај Рејкјавика,
преко Атлантика на Острво ветар је носио пепео.
Да ће ми да је гледам без речи постати навика,
схватао сам, и ни мало због тога нисам стрепео.
Опростите, молим вас, моји прадедови и праоци,
ви никад ни пред ким, али ја бих на колена клекао.
Све моје жеље, чежње и снови њени су таоци,
што нисам до тад ниједној, све њој бих рекао.
И нек има слатких двадесет (двадесет једну непуну),
пролеће усред зиме у моме се срцу спремало.
Прстење за венчање украшћу Сатурну и Нептуну,
све мање од тога било би ништа, било би премало.
Презревши страх нежније је стискала виолончело,
плесала с финим нотама Александра Бородина.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело,
поглед на њу је новорођење. Нулта година.
