уторак, 29. октобар 2019.

Недостајеш

Недостајеш..
Ноћ је сакрила Земљу 
испод свог тамног понча,
пустила песму која 
никако да се оконча.
Па ме заводи 
умилним нотама и лагама,
знајући да те, мила, 
чувам свим снагама,
недостајеш..

Две су се звездице спустиле 
мени на прозоре,
усплахирене, 
хтеле би да ме упозоре
да месец ће дуго лутати 
по дијаспори,
никог нема да сјајним мачем 
таму распори,
недостајеш..

Минут по минут учим 
од сна да се одвикнем,
јутру да пожури у четири-пет 
гласно подвикнем,
нови дан кад почне 
почиње и нова нада
да ћу ти усне на усне спустити, 
а до тада,
недостајеш..

среда, 16. октобар 2019.

Само ме пусти


Умеш понекад да кројиш дане
тако да није све по мери,
не желим да стварам оркане,
смета ми и кад ваздух трепери,

нити те не волим,
нити се љутим,
само  ме пусти  да одћутим..

Можда и није пресудно важно
то да ли није или јесте,
само се немој борити снажно
за ствари које знаш да ме жесте..

Нити ћу планути,
нити горим,
само ме пусти да не зборим..

Заборави да по свом тераш,
што да се уздише и сажаљева?
Лице ми такво, нисам покераш,
немам у руци квартет краљева,

нити се наджњевам,
нити се дурим,
само ме пусти да оджмурим..

Нити те не волим,
нити се љутим,
само ме пусти да одћутим..

понедељак, 14. октобар 2019.

Скадар

Некад на трону,
некад на ђону,

једнима титан,
другима ситан,

сам и без плача,
дигнутог мача,

изнова кадар
да зидам Скадар,

без да се бојим,
над Бездном стојим.



четвртак, 10. октобар 2019.

Право из потаје


Како је слатко било тебе заводити,
некада речима, некада делима,
кроз непознате те пределе водити,
упознавати се душама, телима,

писати стихове, песме, сонете,
које ти измаме осмех на лице,
срећном те чинити као дете,
волела си такве ситнице..

Дошла си ниоткуд, право из потаје,
веровах силно сам да ће да потраје,
сваки трен са мном да ће ти годити..

Немам заиста ни за чим жалити,
али знам шта ће ми довека фалити..
Тако је слатко било тебе заводити..

понедељак, 7. октобар 2019.

Замисли


Замисли не знаш ме, да си ме срела
случајно, у радњи, или на друму..
Да л' би тад слушала дрхтаје тела,
учинила шта ти је давно на уму?

Замисли да смо потпуни странци,
под светлом истога канделабра..
Да ли би тада попустили ланци,
била би више одлучна, храбра?

Замисли да немам појма ко си,
да си се право ниоткуд појавила..
Да ли би пустила да те талас носи
кад би ми дланове на груди ставила?

Замисли да си ме први пут видела,
док си била у шетњи с псићем.
Да ли би се нијансу мање стидела
признања да желиш ме целим бићем?

Замисли никад ми ниси чула име,
да није ме било, да не постојим..
Да ли би се сва ова лета и зиме
тешила ,,не смем" „ипак се бојим"?

Замисли колика је грехота само,
што се знамо..