Ускоро

У џемперу ходаш усред лета,

завараваш се шта му је намена,
да је хладноћа то што ти смета
а не та модрица испод рамена.

Синоћ, пре него што је легао,
нервозан што му је тикет пукао,
мало те јаче за руку стегао,
цепидлаке би рекле - тукао..

Други су груби, али не, не он,
ваша је љубав топла, дубока,
даће ти паре за скупоцен креон,
покрићеш масницу испод ока.

Миловао ти образ шаком,
снага се неспретно оте контроли,
не мораш да објашњаваш сваком,
чиста случајност, јер он те воли!

Он има нарав питому, тиху,
уз тебе своју будућност планира,
то што ти понекад убија психу,
истрпи се и лако санира,

на послу има крупне проблеме,
мучи га шеф, кињи колега!
Плата је одлична, увек на време,
имаш разумевања за њега..

А онда, кад после петог пива
псује те као што чини често,
закључићеш - сама си крива,
ниси на време принела шесто..

И треба да се осећаш лоше,
због твога немара љубав страда,
потпуно си заслужила кроше
од ког ти још подрхтава брада..

Верујеш у вас, не мањка воље,
сваки се човек временом мења..
Ускоро ће све бити боље,
ускоро.. Само још мало стрпљења..

Маховина

Упркос немалим страховима
да се од Сунца крити мора,
јутрос је изникла маховина,
у подножју високога бора.

Нико јој није давао наду
да ће опстати када сване,
она је ћутке расла у хладу,
господарица северне стране.

Појављивањем сунчевих зрака
плашила би се и узнемирала,
па се прибрала, смела и јака
и лагано у сенци ширила.

Ни зиме оштре што су стигле
нису је мразовима савладале,
јер су мекане борове игле
право њој у наручје падале. 

Читаве су животе у слози,
уз распевани птичији хор,
у савршеној симбиози
провели маховина и бор.

Недостајеш

Недостајеш..

Ноћ је сакрила Земљу 

испод свог тамног понча,

пустила песму која 

никако да се оконча.

Па ме заводи 

умилним нотама и лагама,

знајући да те, мила, 

чувам свим снагама,

недостајеш..

Две су се звездице спустиле 

мени на прозоре,

усплахирене, 

хтеле би да ме упозоре

да месец ће дуго лутати 

по дијаспори,

никог нема да сјајним мачем 

таму распори,

недостајеш..

Минут по минут учим 

од сна да се одвикнем,

јутру да пожури у четири-пет 

гласно подвикнем,

нови дан кад почне 

почиње и нова нада

да ћу ти усне на усне спустити, 

а до тада,

недостајеш..

Доријан Греј

Под тешким капима јутарње росе
латице процвалих нарциса бубре,
ранораниоци поспани носе
још синоћ уредно спремљено ђубре,

изнад зграда у Краљице Марије
румено Сунце се изнова рађа,
двадесет четири сата је старије,
а ти све руменија и све млађа..

Пред музејем докони народ шета,
радници широке ходнике празне.
Спрема се изложба антиквитета,
античке амфоре, скулптуре разне,

шушка се, у тој гомили ствари је
и пет-шест слика Каравађа.
Све су вредније што су старије.
И ти све вреднија и све млађа..

Наткривен небеским балдахином,
држим у руци, празну до пола,
стаклену флашу са црним вином
у ком је скривена истина гола,

из подрума породичне винарије,
од сорте грожђа која је слађа..
Вино је укусније што је старије,
и ти све укуснија и све млађа..

У разгранатој крошњи платана
заветрину је пронашла шева,
одувек плаши се оваквих дана
кад горе на небу грми и сева,

моли се, цвркуће сетне арије
да гром врх виших стабала гађа..
Страх је осећање од свега старије,
ти све сигурнија и све млађа..

Наједном, продорни звук сирене
брода који је кренуо пут Одесе,
из размишљања ме дубоког прене..
Све ће то вода да однесе!

Не може два пута, panta rei,
по истој реци пловити лађа..
Све тече, стари, сем Доријан Греј
и ти.. Са годинама све си млађа..

Само ме пусти

Умеш понекад да кројиш дане
тако да није све по мери,
не желим да стварам оркане,
смета ми и кад ваздух трепери,

нити те не волим,
нити се љутим,
само  ме пусти  да одћутим..

Можда и није пресудно важно
то да ли није или јесте,
само се немој борити снажно
за ствари које знаш да ме жесте..

Нити ћу планути,
нити горим,
само ме пусти да не зборим..

Заборави да по свом тераш,
што да се уздише и сажаљева?
Лице ми такво, нисам покераш,
немам у руци квартет краљева,

нити се наджњевам,
нити се дурим,
само ме пусти да оджмурим..

Нити те не волим,
нити се љутим,
само ме пусти да одћутим..

Скадар

Некад на трону,
некад на ђону,

једнима титан,
другима ситан,

сам и без плача,
дигнутог мача,

изнова кадар
да зидам Скадар,

без да се бојим,
над Бездном стојим.

Право из потаје

Како је слатко било тебе заводити,
некада речима, некада делима,
кроз непознате те пределе водити,
упознавати се душама, телима,

писати стихове, песме, сонете,
које ти измаме осмех на лице,
срећном те чинити као дете,
волела си такве ситнице..

Дошла си ниоткуд, право из потаје,
веровах силно сам да ће да потраје,
сваки трен са мном да ће ти годити..

Немам заиста ни за чим жалити,
али знам шта ће ми довека фалити..
Тако је слатко било тебе заводити..

Замисли

Замисли не знаш ме, да си ме срела
случајно, у радњи, или на друму..
Да л' би тад слушала дрхтаје тела,
учинила шта ти је давно на уму?

Замисли да смо потпуни странци,
под светлом истога канделабра..
Да ли би тада попустили ланци,
била би више одлучна, храбра?

Замисли да немам појма ко си,
да си се право ниоткуд појавила..
Да ли би пустила да те талас носи
кад би ми дланове на груди ставила?

Замисли да си ме први пут видела,
док си била у шетњи с псићем.
Да ли би се нијансу мање стидела
признања да желиш ме целим бићем?

Замисли никад ми ниси чула име,
да није ме било, да не постојим..
Да ли би се сва ова лета и зиме
тешила ,,не смем" „ипак се бојим"?

Замисли колика је грехота само,
што се знамо..

Девица

Поноћ, јесења равнодневица,
добује ситна киша по црепу..
У сну ме походи она, Девица,
гледам је непрепричиво лепу..

Коса јој црна, осмех, кићанка,
мирује, не жели да ме буди..
Моја предивна Самарићанка,
сталност доброте, несталност ћуди..

У сну, све је као и зимус,
наслоњена на ивицу довратка,
шапуће: ,,Љубави, мој си интимус,
са овог пута нема повратка,

води ме, нађи место на карти
и буди ми као некада фин..
Једном се живи, life is a party,
I want to be your dancing queen!"

Ђаво воли да поставља међе
од нити сумње брижљиво ткане..
Неког зауставе, неко их пређе,
неко се замисли када сване..

Господе, како је сурова јава,
јутро, јесења равнодневица..
Свет је савршен када се спава,
у сну ме походи она.. Девица..

Капетан

Полупијани капетан брода
у који лагано продире вода,
замишљен седи на прамцу.
Океан гледа, ништа не мари
за лом који праве морнари,
док се туку за место у чамцу.

Стрпљиво ставља у лулу дуван,
за специјалне прилике чуван,
увлачи дим у чађава плућа.
Свестан да нема шта да учини,
записано  је да му на пучини
на дну буде мир, вечна кућа.

Сећа се мора којим је бродио,
олуја с којим је битке водио,
опловио све је континенте.
Памти јефтине курве с докова,
широких осмеха и уских бокова,
које се продају за унцу менте.

И памти, наравно, до овог трена,
стопала боса и гола рамена,
део својега раја на Куби.
Од првог момента му се свидела,
тако је жустро бранила Фидела
а није умела ни да се љуби.

Ни данас није сигуран да л' се
предала опијена ритмом салсе
или је била исконска жеља.
Држао ју је за топле руке,
обећао обићи са њом све луке
од Северног мора до Марсеља.

Преклињао је да се скраси,

покушавао да је сачува, спаси,
стрепећи да молитве мало вреде.
Ни Свети Јаков, ни Света Луција,
нису помогли, јер револуција...
Револуција своју децу једе.

И сад док стоји и не зна куд би,
опсује мајку проклетој судби,
која их несрећног јутра растави.
Замишља нектар из њеног путира,
дубоко уздахне и салутира
на пола копља спуштеној застави.

Трезвене главе и бистрог ума
уз осмех повлачи гутљај рума,
ка небу хитне испијену боцу.
Прозрачно небо и мирис соли,
последњи пут се крсти и моли
Светом духу, Сину и Оцу.

Облачи блузу и ставља капу,
одлаже лулу, компас и мапу
покрај кормила и дурбина.
Као и сваки прави капетан,
тоне са бродом, поносно сетан,
у бесконачност тамних дубина.

Евнух

Скидала се а ја зевнух,

равнодушан као евнух.

Залуд подвезице, чипке,

увијања око шипке,

све је deja vu и клише,

мени треба нешто више!

Свакако сам је могао звати..

Јануар је исплео свој бели саг,
ветар је прозоре тукао, леден,
крај ње сам стајао потпуно наг,
лепотом опијен и заведен,

лагано се одеће ослобађала,
ни журила, ни одуговлачила,
љубав се тог трена рађала,
чарапе.. чарапе није свлачила..

Фебруар и март дођоше часом,
зима попустила своје окове..
,,волим те" , шапуће тихим гласом,
док дланом јој мазим бокове,

тражећи истину међу њима,
коју је читавог живота чувала..
Пустила је да је понесе плима,
чарапе.. чарапе није изувала..

Април па мај, лету на домак,
облаци трон препуштају Сунцу..
Миловао сам најлепши стомак,
љубав је била на свом врхунцу,

нежно ме грли па опкорачи,
вешто је Замак ужитка зидала,
стопала хладна ко камен у Морачи,
чарапе.. чарапе није скидала..

Рекох јој да је импресивна,
што она заиста и јесте била!
Називао сам је Лепа, Дивна,
Лудица, Мачкица, Мече, Мила,

свакако сам је могао звати, осим,
Девојчица са ногама босим..

Магла..

Од тебе се поштено не опростих..
Ни патетична прича која разара,
ни песма, или бар тугаљив двостих,
ни утешна поука из речника Хазара,

не помишљах да смо се растали,
у томе тренутку дугом а наглом,
већ да смо на пола корака застали,
обавијени густом, густом маглом..

Како ти изгледа са ове дистанце?
Исте се ствари другачијим чине?
Време од ближњих прави странце,
нема од заборава веће даљине,

живописне, шарене боје саме ће
у једну се безличну и сиву слити..
Да ли се иста мисао намеће
све је морало другачије бити,

а не да душа остане гарава,
на спруд насукана као олупина..
Судбина воли да заварава,
живот није слатко од купина,

којим се са сочних усана гостих..
Од тебе се поштено не опростих..

Пали!

Прегрмео многе офанзиве,

заслужио ордене, медаље,

спасавао рањене и живе,

бодрио их да наставе даље,

штитио их оружјем и телом,

себе није умео да чува,

два пута је закачен шрапнелом,

носи белег испод десног ува.

Земљу коју газио је чизмом,

други су изгубили у миру,

сад му главу пуне оптимизмом,

њему, војсковођи, официру.

Три звездице красе еполету,

подрхтава рука, сузу брише,

остао је сам на овом свету,

пуковнику нема ко да пише.

Одавно је постало му јасно,

боље да не утече шрапнелу,

кад не живи нек бар умре часно,

с прислоњеним пиштољем на челу.

Неће бити оних који плачу,

нити има за чиме да жали,

кад повуче прст на окидачу

и нареди последњи пут - пали!

Не говори

Не говори о горчини,

о самоћи или једу,

јер мени се тако чини

са нама је све у реду..

Све је исто ко ономад,

још ми светлом тераш таму,

ничег не фали ни комад,

пузла стоји у свом раму,

срце тамо где је било,

опасало висок бедем,

и не пушта, моје мило,

неког другог да уведем,

једино си ти унутра,

мој памук и моја нежност,

суђена за ново сутра

да ми будеш неизбежност..

Не говори о тескоби,

коначности или сети,

још сам ту у твојој соби,

крила рашири и лети,

цео свет је твоја писта,

блистај увек пуним сјајем,

добра, предивна и чиста,

ја ћу снагу да  ти дајем,

када паднеш да се дигнеш,

усправно да држиш главу..

Куд год кренем ти ме стигнеш,

не, не дам те забораву,

врх си мога Евереста,

нетакнут снег Хималаја,

баш зато што није честа,

права љубав нема краја..

Ту сам

Ту сам где сам морао стићи
онда када сам почео ходати..
Победе неке ћу мимоићи,
неке поразе ћу придодати,

али када ставим на кантар,
добро и лоше, срећно и тужно,
лако је да се препозна јантар..
Ништа сем ње није ми нужно!

Поклањам јој, сведоци ви сте,
срце и разум, онако ђутуре.
Мењам проћердане аористе,
за обећавајуће футуре,

у сваком од наредних живота,
уз раме њој ћу одрастати..
Бићу капетан поморских флота
које неће никада застати,

лако победићу Харибде, Сциле,
у лахор претворићу цунами..
Њене ће очи, топле и миле,
лучоноше ми бити у тами..

Ту сам где сам морао доћи
још у доба великог праска..
Чувар страха у олујној ноћи,
којем стиска руку док ћаска,

ишчекујући да прва муња
расече небо као јатаган..
Усне су јој слатко од дуња,
додир чист, невино лаган..

Дивљи коњи сибирских степа
поносно јуре с ветром у гриви..
Оооо, да.. Толико је лепа..
За њу се рађа, воли, живи..

Пре и после

Пре љубави,

Возиш се до посла полупразним трамвајем.

гледаш поспане људе али им не памтиш лица.

После љубави, 

очи ти светле другачијим, топлијим сјајем,

налазиш њу у хиљаду безазлених ситница..

Пре љубави,

тачно у пет и четрдесет сат да звони навијаш, 

устајеш нагло, све ти је кнап, хронично журиш..

После љубави,

будиш се без сата, јастук рукама обавијаш,

на шампон њен мирише, видиш је  иако жмуриш..

Пре љубави,

палиш телефон и листаш спортске вести са Монда,

сензационалан пораз Реала у сред Мадрида..

После љубави,

читаш стотину њених сачуваних порука од онда,

смејеш се давним постовима са свог фејсбук зида..

Пре љубави,

сав свет ти је био обојен у црно, бело и сиво,

ниси разликовао понедељак од среде и петка..

После љубави,

знаш какав је осећај када се осетиш потребно, живо..

Сигуран си да би поново радио све исто од почетка..

Пре љубави,

питаш се за ким звоне звона..

После љубави,

знаш, живот - то је она..

Болети неће

Остави врата, светло не гаси,
нека су столице на тераси,
када одеш, сешћу у мрак..

Месец је црн, ваздух је горак,
хиљаду тона тежак ми корак,
ниједан растанак није лак..

Мислила си, болети неће,
а боли све јаче и јаче..
Оне што волиш, тек кад их изгубиш
схватиш колико ти значе..

Слепа за бол, глува за прекор,
бираш за своју победу декор,
клин којим ћеш избити клин..

Поглед је нем, додир је хладан,
о томе ћеш да мислиш сутрадан,
ниједан растанак није фин..

Мислио сам, болети неће,
а боли све јаче и јаче..
Оне што волиш, тек кад их изгубиш,
схватиш колико ти значе..

Твоје кад боли

Нисам лепио крила смолом да се лакше запале,

већ да полетим, најкраћим путем до тебе стигнем..

Руке раширио нисам да би ми очи заклапале,

већ да те ухватим око струка,

до неба дигнем..

Не сеци ми крила, руке не крши,

врео ми дах не називај млаким,

а ако почнеш - онда доврши,

убиј ме својим речима јаким,

па ме пореди, па ме повреди,

па реци да ниси мислила тако,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, боли баш јако,

твоје кад боли.. Боли баш јако..

Нисам да лакше се запале лепио крила смолом,

не, не желим судбину Икара и Дедала..

Већ да полетим, заувек се растанем са болом,

онога трена када ти будеш ми се предала..

Не крши ми руке, крила не сеци,

врео ми додир не називај лажним,

а  ако почнеш - до краја све реци,

убиј ме својим речима снажним..

Па ме пореди, па ме повреди,

ране ми посипај шакама соли,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, јако боли,

твоје кад боли.. Јако боли..

Једном

Једном,
да бих се од свега склонио
скочио сам у набујалу реку,
па сам ронио, данима ронио
у таму дубоку и далеку.

Грлио сам дубину рукама,
мањкало ми даха у грудима,
немим погледом се са штукама
боље разумео но са људима.

Видео сам ти лице, Хароне,
испловио си, спремио лађу,
верујући да сви који зароне
лагано пут до тебе нађу.

Али, ја нисам хтео да мрем,
залуд си ме пратио, гонио,
само сам хтео да будем нем,
зато сам ронио, ронио, ронио..

Једном,
успела је те очи сетне
тешка реч на плач да натера,
попео сам се на врх Етне
и полетео у понор кратера.

Грлио сам дубину рукама,
гледао како у потоку лаве
истопљене, у тешким мукама
све се ледене речи даве.

Не знам колико лет је трајао
док сам хитао у загрљај ватре,
пред твојим сам лицем стајао,
лицем Хастшепсут и Клеопатре,

и не што сам био заведен,
нити је део великог плана,
само сам хтео да не будем леден,
зато сам стремио ка дну вулкана..

Даса

Јуче сам видео ту девојчицу,

не знам који је разред ни како се зове.

Данас сам само због ње обукао

нову кошуљу и панталоне нове.

Јуче су ме сви задиркивали

да сам смешан и да сам смотан.

Данас само због те девојчице

изгледам као прави лепотан.

Јуче ме је баш било брига

што су ми патике прљаве од блата.

Данас сам чист и лепо миришем,

узео сам парфем од старијег брата.

И сада чекам, чекам, чекам,

од првог па све до последњег часа,

да ме види и да ми каже:

''Вау, Алекса, прави си даса''!

Маријански расед

Сваки твој поглед је изазов нови...
Сваки осмех нова је заседа...
Љубав исплива, макар је склонили
на дно Маријанског раседа...

Искушење

Око зглобова носим окове,
преда мном до врха пуна чинија
сазрелог воћа које испушта сокове,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Морамо одолети, жеље спутати,
нек разум буде командант страсти.
Можеш затворити очи и ћутати,
похотно ми у загрљај пасти,

али... Не сме се Рубикон прећи,
она невидљива црвена линија.
Нек' ћеш ми стопут ''желим те'' рећи,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Немам ја твојих двадесет лета
и не могу ме флоскуле тешити,
да све је живот, није смак света,
и како је, је ли, људски грешити.

Другоме дај шта мени би дала,
најдража, најслађа и најфинија.
Питање части или морала,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Није то пораз, нека га уврсте
у бег од слабости и од порива.
Кад разум и срце копља укрсте,

одлазим, остани непокорива.

Капут мој

Капут мој, од твида, некада модеран,
неношен дуго, на лактовима подеран,
са три дугмета сребрна и два џепа шупља,
окачен стоји, прашину скупља...

Ципеле моје, ганц нове, црне, лаковане,
у дну ормара чуче, уредно спаковане,
од чисте коже прављене, из радње чувене,
годинама необувене...

Урамљен гоблен, руком твојом стрпљиво везен,
девојка са јагњетом, познат дезен,
помало накриво на зиду виси,
тачно на месту на ком желела ти си...

Ситне ствари које на тебе сећају,
некада теше а некад бол увећају.
Слон порцелански, свилен шал, брод у боци,
чувам их, они су верни, неми сведоци,
да у трену све се тек тако под ноге баци,
а некада ми смо били светски прваци,
у љубави...