На врху полице са књигама стоји
поклон за рођендан, ко зна који,
омиљена „Папагајева теорема"..
Са читком поруком на ћирилици
као што ред је у таквој прилици:
,,Да памтиш и оне којих нема"..
Тако увек чине на крају
они који би да заувек трају.
Лукаво. Вешто.
Оставе своје нешто..
На трећој страници фото албума
двоје препланулих, снег и шума.
Зимске успомене с Копаоника..
Двадесет година, можда и више
знам, на полеђини ситно пише:
,,Да се заувек сећаш мог лика"..
Тако увек на крају чине
они које заборав брине.
Да трајно постоје,
оставе нешто своје..
Међ стварима склоњеним на таван,
нађох стих заборављен, даван,
у шареној свесци на квадратиће..
Не сећам се кад сам написао,
временом речи су добиле смисао:
„Онај ко уме да воли, патиће"..
Тако на крају, у ситне сате,
запишу они који пате.
С жељом да макар стих
остане након њих..
А од тебе ништа немам, осим
да те у вечност са собом носим..
