То се не рачуна

Умео сам да се рвем са јачима и већима..
Да као Атлас носим свет на својим плећима..
Босоног да газим преко поља тек пожњевене ражи..
Али.. То је ништа.. То се не важи..

Знао сам кад треба мач да вадим из корица,
на једној страни ја, на другој десеторица..
Да за рогове ухватим овна златног руна..
Али.. То је ништа.. То се не рачуна..

Могао сам да цедим капи из сувог дрена..
У злато гвожђе претворим за пола трена..
Да се купам у леденој води планинског извора..
Али.. То је ништа.. Ствар личног избора..

Јер.. Кад немам тебе све су победе пирове..
Кад немам тебе залуд кротим вирове..
Без тебе, чаша живота до пола је пуна..
Без тебе, ништа се не важи и не рачуна..

Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.
Не знам кад се појавила нити од куда је донета,
лукаво поставља питања да се дуго одгонета

је ли баш тако морало или је друкчије требало,
да се више размишљало, да се мање колебало,
кога је ваљало освајити а коме се покорити,
са киме се збратимити, против кога се борити?

Није потребан разлог нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи.
У улогу се уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у временима будућим када бих се подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлежем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме.
Ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко скривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам до циља долази прва,
не заборавља кад се појави да остави свог црва.

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.

Не вреди се на тебе навикавати

Не вреди се на тебе навикавати!
Можемо данима заједно шетати,
можемо заједно ноћима спавати,
али... Нешто ће ти кад тад засметати,

и онда планеш, крв прокључа,
па одеш, арогантна, јака...
А не постоји на свету луча
да може обасјати тај комад мрака.

И као да ничега није било,
децембарско јутро, априлско вече,
ни твоја глава, ни моје крило,
ништа! Све се у трену пресече!

Стави се тачка, црта подвуче,
у нове победе плућима пуним.
Сутра је све, не постоји јуче,
зар да се због тога буним?

Уосталом, више си пута поновила,
не желиш лажну наду давати.
Одувек си за непредвидиву словила...
Не треба се на тебе навикавати!

Реци да сам лепа

Реци да сам лепа, појачај ми его,
знаш ти које речи моје срце иште.
Осмех ми измами, то је боље него
да ме сломе ове бриге што ме тиште.

Нацртај ми небо без једног облачка,
замак за нас двоје, око њега бедем.
Стави ме у крило, нек сам твоја мачка,
ти ћеш да ме мазиш а ја ћу да предем.

Реци да сам лепа, ћутања се бојим,
макар ми потврди подигнутим палцем.
И биће ми лакше док надмено стојим,
пред малим олтаром, својим огледалцем.

Помилуј ми образ кад слутиш да треба,
кад ниси крај мене само дане траћим.
Тежак је и предуг пут до седмог неба,
али ти ми сваки пут учиниш краћим.

Реци да сам лепа, да то није варка,
разгали ме, нек сам на ивици суза.
сложи нежне речи и буди Петрарка,
напиши ми песму, ја сам твоја муза.

Подигни ме, руком зграби васиону,
дохвати ми звезду што најјаче сија.
Одувек је место краљици на трону,
када сам високо краљица сам и ја.

Реци да сам лепа, да сам твоја дива,
не дозволи да ме апатија шчепа.
Јер без таквих речи једва да сам жива,
само то ми реци... Реци да сам лепа.

За Елизу

Кућа јој је била на углу,

преко пута трамвајске станице,

покрај радње из чијег излога

свет су посматрале беле венчанице.

Нисам случајно туда шетао

да бих посматрао сунце у сутону,

већ сам чекао немирне прсте

да у клавирске дирке утону,

ни предалеко, ни одвећ близу,

док је свирала „За Елизу"..

Мајци се њеној учтиво јављах,

притајен осмех и благи наклон,

па тиши и од сопствене сенке,

орах користећи као заклон,

заузео бих познато место,

на врх капије прислонио лактове,

замишљен, у неком свом свету,

ишчекивао почетне тактове,

један за другим у складном низу,

она је свирала „За Елизу"..

Замишљао сам, није да нисам,

како би било да сам, на пример,

био оно што нисам био,

најпознатији клавир штимер,

па кад ме зовне, да је најзад

поздравим и додирнем руке,

док објашњава како јој клавир

испушта понекад чудне звуке,

као да бубице дрво гризу,

док она свира „За Елизу"..

Ко би га знао где ли је сада,

од онда прође много година,

разне сам слушао композиције,

Вагнера, Хајдна, Глинку, Бородина,

А и она је сигурно свирала,

Шопена, Шуберта, Моцарта, Грига,

толико сјајних је мелодија,

а ни за једну није ме брига,

сем оне која је срцу ми близу,

кад она свира „За Елизу"..

Ко си заправо ти

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право?
Због чега ветрови нису јавили да су те,
видели како ми прилазиш косе расуте,

и доносиш крчаг препун нектара,
траве опојне, скупљане са седам хектара,
када пробам их очи да замуте,
од једног гутљаја да ме ошамуте..

Ко си заправо ти, зашто се ниси родила,
док није било ме, пре сто педесет година,
да будеш тајна и љубав између редова,
мојих аскурђела, курајбера и наврдедова,

и да се преноси прича тих честитих ратара,
да лепше не беше широм срезова и атара,
да нађем белешке  у прашњавим архивима,
да си их, као и мене, чинила живима..

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право...

Запретићу

Запретићу Месецу да мирује,
посматра те и не додирује
одраз свој на телу нагом.
Ветру дозволићу, он може
да пређе ти преко коже,
овлаш, не свом снагом.

Наредићу ноћи да потраје
док те посматрам из потаје
као драгу црно-белу фотку.
Постељи да те обавије,
ногу у колену савије
и успава, тиху, кротку.

Упитаћу време да успори,
да певуши док се не умори,
песму што је крај тебе зачета.
Зори ћу рећи да застане,
да шапне ми како то настане
лабуд од онаквог пачета.

Замолићу јесен да послуша,
да створи или бар покуша,
врелину какву само јул има.
Кад снена се на бок окренеш,
лавину у мени покренеш,
уживање свим чулима.

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не распирује
ватру која у мени пламти.
Ветру дозволићу, он може,
да спусти жар преко коже,
који одувек желим да дам ти.

Дуг пут

Премда је кофер пун као брод
увек још нешто стати  може:
папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за не дај боже,

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка.
Чик да се неко пита и чуди:
,,Побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати
на дуг пут сина прати.

Отац, као што увек бива
зна како се носи са бригом.
Емоције слуђене скрива
осмехом и кратким мигом,

говори без трунке дилеме:
,,Зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али,

у себи кришом пати,
на дуг пут сина прати..

Сутон, аутобуска станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
немиле болести и миле цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Свет у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
у грлу кнедла се оформила,
ако се следе своји снови
ваља се чврсто држати кормила,

није чудо што колено клеца,
на пола образа сузе застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут кад син се прати..