понедељак, 26. фебруар 2018.

То се не рачуна

Умео сам да се рвем са јачима и већима..
Да као Атлас носим свет на својим плећима..
Босоног да газим преко поља тек пожњевене ражи..
Али.. То је ништа.. То се не важи..

Знао сам кад треба мач да вадим из корица,
на једној страни ја, на другој десеторица..
Да за рогове ухватим овна златног руна..
Али.. То је ништа.. То се не рачуна..

Могао сам да цедим капи из сувог дрена..
У злато гвожђе претворим за пола трена..
Да се купам у леденој води планинског извора..
Али.. То је ништа.. Ствар личног избора..

Јер.. Кад немам тебе све су победе пирове..
Кад немам тебе залуд кротим вирове..
Без тебе, чаша живота до пола је пуна..
И ништа се не важи и не рачуна..

недеља, 25. фебруар 2018.

Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи,
дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи..
Не знам кад се појавила, нити одакле је донета,
непризивана постави питања, па се дуго одгонета,

је ли баш тако морало, или је другачије требало,
да се више размишљало или се мање колебало,
кога је ваљало освајити, коме се наизглед покорити,
са киме се збратимити, а против кога борити..

Није потребан разлог, нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи,
у улогу се своју уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у времену неком будућем, кад бих се чудом подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлегнем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме,
ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко сакривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам, на циљ она стиже прва,
и наравно, воли кад дође, да остави свог црва..

Данима стојим у месту, не могу се помаћи..
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи..

субота, 24. фебруар 2018.

Не вреди се на тебе навикавати

Не вреди се на тебе навикавати!
Можемо данима заједно шетати,
можемо заједно ноћима спавати,
али...нешто ће ти кад тад засметати,

и онда планеш, крв прокључа,
па одеш, арогантна, јака...
А не постоји на свету луча
да може обасјати тај комад мрака.

И као да ничега није било,
децембарско јутро, априлско вече,
ни твоја глава, ни моје крило,
ништа! Све се у трену пресече!

Стави се тачка, црта подвуче,
у нове победе плућима пуним.
Сутра је све, не постоји јуче,
зар да се због тога буним?

Уосталом, више си пута поновила,
не желиш лажну наду давати.
Одувек си за непредвидиву словила...
Не треба се на тебе навикавати!

среда, 21. фебруар 2018.

То је љубав

Моја бака је до последњег часа
чувала ствари декине,
на дну закључане дрвене кутије.
Пред сан се молила, у пола гласа,
да је нико не прекине,
сигурна да ће он са неба чути је.

Шапутала му како је суша,
грожђе слабо је родило,
пшеница се, жедна, до земље повила.
Чврсто је веровала да је он слуша
и тако се догодило,
чврсто је заспала и ка небу запловила.
Било је јасно свима редом,
да је пожурила са дедом.
То је љубав..

Мој деда са мајчине стране,
био је трговац стоком.
Честит, ником на мери није хтео да закине.
У вечном рачунању проводио дане,
живот је ишао својим током,
све до изненадне смрти бакине.

Село до данас причу приповеда,
о две стотине оваца,
о његовим стадима и крдима.
Све је продао до последњег говеда,
у бесцење, за мало новаца,
заспао, па кренуо ка небеским брдима.

Било је јасно у селу сваком,
да је пожурио за баком.
То је љубав.

Добре душе бакине и дедине,
и на небу ће да се сједине..
То је љубав..

уторак, 20. фебруар 2018.

Реци да сам лепа

Реци да сам  лепа, појачај ми его,
знаш ти које речи моје срце иште.
Осмех ми измами, то је боље него
да ме сломе ове бриге што ме тиште.

Нацртај ми небо без једног облачка,
замак за нас двоје , око њега бедем.
Стави ме у крило, нек сам твоја мачка,
ти ћеш да ме мазиш а ја ћу да предем.

Реци да сам лепа, ћутања се бојим,
макар ми потврди подигнутим палцем.
И биће ми лакше док надмено стојим,
пред олтаром својим, својим огледалцем.

Па ми руку пружи онда када треба,
кад ниси крај мене, само дане траћим.
Тежак је и предуг пут до седмог неба,
али ти ми сваки пут учиниш краћим.

Реци да сам лепа, да то није варка,
разгали ме, нек сам на ивици суза.
сложи нежне речи и буди Петрарка,
напиши ми песму, ја сам твоја муза.

Подигни ме, руком зграби васиону,
дохвати ми звезду што најјаче сија.
Одувек је место краљици на трону,
када сам високо краљица сам и ја.

Реци да сам лепа, да сам твоја дива,
не дозволи да ме апатија шчепа.
Јер без таквих речи једва да сам жива,
само то ми реци... Реци да сам лепа.

понедељак, 19. фебруар 2018.

За Елизу

Кућа јој је била на углу,
преко пута трамвајске станице,
покрај радње из чијег излога
свет су посматрале беле венчанице.

Нисам случајно туда шетао
да бих посматрао сунце у сутону,
већ сам чекао немирне прсте
да у клавирске дирке утону,

ни предалеко, ни одвећ близу,
док је свирала „За Елизу"..

Мајци се њеној учтиво јављах,
притајен осмех и благи наклон,
па тиши и од сопствене сенке,
орах користећи као заклон,

заузео бих познато место,
на врх капије прислонио лактове,
замишљен, у неком свом свету,
ишчекивао почетне тактове,

један за другим у складном низу,
она је свирала „За Елизу"..

Замишљао сам, није да нисам,
како би било да сам, на пример,
био оно што нисам био,
најпознатији клавир штимер,

па кад ме зовне, да је најзад
поздравим и додирнем руке,
док објашњава како јој клавир
испушта понекад чудне звуке,

као да бубице дрво гризу,
док она свира „За Елизу"..

Ко би га знао где ли је сада,
од онда прође много година,
разне сам слушао композиције,
Вагнера, Хајдна, Глинку, Бородина,

А и она је сигурно свирала,
Шопена, Шуберта, Моцарта, Грига,
толико сјајних је мелодија,
а ни за једну није ме брига,

сем оне која је срцу ми близу,
кад она свира „За Елизу"..

недеља, 18. фебруар 2018.

Ко си заправо ти

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право?
Због чега ветрови нису јавили да су те,
видели како ми прилазиш косе расуте,

и доносиш крчаг препун нектара,
траве опојне, скупљане са седам хектара,
када пробам их очи да замуте,
од једног гутљаја да ме ошамуте..

Ко си заправо ти, зашто се ниси родила,
док није било ме, пре сто педесет година,
да будеш тајна и љубав између редова,
мојих аскурђела, курајбера и наврдедова,

и да се преноси прича тих честитих ратара,
да лепше не беше широм срезова и атара,
да нађем белешке  у прашњавим архивима,
да си их, као и мене, чинила живима..

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право...

среда, 14. фебруар 2018.

Запретићу

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не додирује
одраз свој, на твоме телу нагом.
Ветру дозволићу, он може
да пређе ти преко коже,
овлаш, нипошто свом снагом..

Наредићу ноћи да потраје,
да те посматрам из потаје,
као драгу црно-белу фотку.
Постељи да те обавије,
ногу у колену савије,
и успава те, тиху, кротку..

Упитаћу време да успори,
да певуши док се не умори,
песму, која је крај тебе зачета.
Зори ћу рећи да застане,
да ми шапне, како то настане
лабуд, од онаквог пачета..

Замолићу јесен да послуша,
да створи, или бар покуша,
врелину, какву само јул има.
Када се врела на бок окренеш,
лавину у мени покренеш,
да уживам свим чулима..

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не распирује
ватру, која у мени пламти.
Ветру дозволићу, он може,
да спусти ти преко коже,
жар који одувек
желим да дам ти..

среда, 07. фебруар 2018.

Дуг пут

Премда је кофер пун као брод,
увек још нешто стати  може..
Папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за ,,не дај боже",

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка..
Чик да се неко пита и чуди:
,,побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати,
на дуг пут сина прати..

Отац, као што увек бива,
зна како се носи са бригом..
Помешане емоције скрива
осмехом и кратким мигом,

говори, без трунке дилеме:
,,зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али..

У себи кришом пати,
на дуг пут сина прати..

Аутобус, главна станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
прве болести и прве цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Све у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
започета нова страница,
када се следе своји снови,
небо је једина граница..

Није чудно, колено клеца,
реченице у грлу застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут син кад се прати..