Бићу добро

Нико и ништа, то сам ти ја,
тек један од њих стотину..
За које имаш увек исту
спремљену измишљотину,

напамет научену,
понављаш је као папагај..
Само напред, без мене,
настави и трагај.

  А ја бићу добро, немој се плашити,
  рањено срце ћу некако зашити,
  нађи бољег да те заштити
  у болу и самоћи.

  Стварно сам добро, немој се бојати,
  и после тебе свет ће постојати,
  нађи бољег ко ће ти бројати,
  звезде у хладној ноћи...

Стицај околности, то сам ти ја,
само један од њих стотину..
На срцу ћу, твој сувенир,
чувати огреботину.

Наивно веровах
да си посебна и другачија,
да можеш бити само моја,
а не свачија..

  И бићу добро, немој се плашити,
  рањено срце ћу некако зашити,
  нађи бољег да те заштити
  у болу и самоћи.

  Стварно сам добро, немој се бојати,
  и после тебе свет ће постојати,
  нађи бољег ко ће ти бројати,
  звезде у хладној ноћи..

Амнезија

Рећи ћу, теби у инат, да од свих које знам гора си!
Да ти се имена посве обичног уопште не сећам!
Не знам каквог су укуса били мед и ораси,
и јесам ли уз тебе био срећан или несрећан?

И да не памтим поглед ни израз благог чуђења,
у трену, о,какве радости ,кад бих те збунити успевао!
Ногу у колену савијену и у цик зоре буђења,
јесам ли стварно доживео или их само сневао?

Измислићу да од пољупца укус је остао опор..
Да негде као кроз маглу разазнајем твој лик..
Да заборавих кад те појурио паса луталица чопор,
моју заштитничку храброст, твој уплашени крик.

И рећи ћу за ону страст (а знам да није фер),
била је пламичак, а не пожар, лако се дао гасити..
Да сметнух - била си јагње, или горопадна звер?
Јесмо ли били сити, или ипак незасити?

Рећи ћу да не знам за ах, за ох, ух и ех...
која од тих је речци тишину глуву парала?
Јесу ли искрени били погледи, уздаси, смех,
јеси ли и ти уживала, или се само претварала?

Рећи ћу да те не волим, смислићу гомилу лажи..
А ти између редова праву истину тражи..

Девојка на слици

Добар дан, желим вам,
случајни пролазници,
да ли сте видели
ову девојку на слици?

Не знам одакле је,
не знам како се зове,
ништа немам од ње
осим слике ове..

Немојте се чудити,
тако се мало знамо,
тренутак обостране
слабости само..

Од тада се враћам
пољупцу никад слађем,
зато покушавам
да је нађем..

Улице знају ме..
Тргови ме знају..
Возачи аутобуса
ме поздрављају..

Таксисти раменима слежу..
Чистачи одмахују главом..
Рибари тврде да није прошла
ни Дунавом ни Савом..

А ја тражим и даље,
ево недеља шеста,
попреко и уздуж
сва могућа места..

Не знам одакле је,
не знам како се зове..
Ништа немам од ње,
осим слике ове..

Надахнуће

Јуче сам препливао Иртиш,

дубоки Об и Урал,

у шарено снег обојио,

претворио Сибир у мурал!

Подвиг за насловне стране,

за који цео свет чуће! 

Оно што нико не зна,

ти си ми надахнуће!

Данас проводим дан

тумарајући по Сахари.

Прелазим широку Гоби,

пешачим кроз Калахари..

Само песак и сунце,

а нигде ми није вруће!

Носим са собом оазу,

ти си ми надахнуће..

А сутра...

Сутра ће кочију довести

моји одани дорати,

право под прозоре твоје

стаће, а ти ћеш морати,

мајку у образ пољубити,

и изаћи из куће..

Право ка мени да заувек

будеш ми надахнуће!

Монопол на бол

Памтим све, место и датум,
узми ил' остави, твој ултиматум,
и хаљину у којој си била,
са фелером на постави..

И поглед мој, који је лутао,
истину коју сам ти прећутао,
да љубав није, моја мила,
тек узми или устави..

Памтим све, док оплакујеш,
на врху кофера који пакујеш,
Три сестре и Ујка Вања,
одувек волела си Чехова..

А мени остављаш у аманет,
бол милион пута нанет,
слике са путовања,
и сенке својих грехова..

Иди, нећу питати где си,
са собом све своје понеси,
фотографије и књиге,
и ону хаљину са фелером..

Иди, немаш шта више спасти,
стајаћу мушки, не, нећу пасти,
јак сам, буди без бриге,
нисам погођен гелером.

Иди, мени остави бол..
Ја на бол имам монопол..