среда, 31. октобар 2018.

Солфеђо

Знам, никад ниси имала часове,
ни соло певања, ни солфеђа,
а испушташ тако дивне гласове
док усне ми клизе низ твоја леђа..



Бирање

У првој радњи је пажљиво бирала
лак којим би нокте лакирала,
високог сјаја и боје јарке,
неке познате и скупе марке..

У другој радњи је пажљиво бирала
ципеле које је лагано шнирала,
па се, када пертлу би везала,
жалила како је зглоб јој стезала..

У трећој радњи је пажљиво бирала
шампон којим би косу испирала,
из Индије, или Јужне Кореје,
против перути и себореје..

У четвртој радњи је пажљиво бирала
лубенице које би прстима дирала,
па би по звуку знала да нађе
оне које су сочније, слађе..

А ја бих је за то време чекао,
стрпљиво, ни реч не бих рекао.
Нити ме љутила нити нервирала,
мене је још пажљивије бирала..

петак, 05. октобар 2018.

Одлазиш

Одлазиш када не очекујем,
без најаве тон утишаваш.
Питање које у ваздуху лебди:
зашто ме себе лишаваш?

Смета ли ти превише жара
па зато ватру гасиш?
Стрепиш да пламен не опече,
па бежиш, да се спасиш?

Збуњена си и затечена,
па просто не знаш шта би.
Не верујеш, осећај чудан
јача, неће да слаби.

Те стога ходаш унатрашке,
слепа, глува и нема.
Прича о нама, прича о љубави,
забрањена је тема.

Не треба ти невоља више
у твом свеопштем метежу.
Али.. Мисли те не слушају,
на погрешан тас претежу.

И онда вратиш се као да ниси
ни одлазила од мене.
Једна је реч довољна сасвим
да изнова бујица крене.

Нећу ти ништа рећи о срећи,
новом се радујем дану,
и уснама које остављају
отисак на моме длану.

А знам да ћеш отићи опет,
али док траје нек траје.
Нећу питати је ли то љубав,
уживаћу.. Шта год да је..

петак, 14. септембар 2018.

A од тебе

На врху полице са књигама  стоји
поклон за рођендан, ко зна који,
омиљена, „Папагајева теорема"..
Са читком поруком на ћирилици,
као што ред је у таквој прилици,
,,да памтиш и онда када ме нема"..

Тако увек чине на крају,
они који би да заувек трају,
лукаво, вешто,
оставе своје нешто..

На трећој страници фото албума,
двоје препланулих, снег и шума,
зимске успомене са Копаоника..
Двадесет година, можда и више
знам да на полеђини ситно пише,
,,да се заувек сећаш  мога лика"..

Тако увек на крају чине,
они које заборав брине,
да трајно постоје,
оставе нешто своје..

Међ стварима склоњеним на таван,
нађох стих, заборављен, даван,
у некој малој свесци на квадратиће..
Нисам баш сигуран ко је написао,
временом речи су добиле смисао,
„онај ко уме да воли, патиће"..

Тако на крају, у ситне сате,
запишу они који пате,
с жељом да макар стих,
остане након њих..

А од тебе ништа немам, осим
оно што у вечност са собом носим..

уторак, 26. јун 2018.

Ветар њише гране брезине

У рано јутро, из пекаре преко мирише штрудла.
Одлично знам тај мирис теста помешаног с маком.
Пред капијом упорно лаје нечија пудла,
режањем пожели добро јутро пролазнику сваком.

А испред куће њезине,
ветар њише гране брезине..

Спрат изнад, комшиница гласно је викала,
увек исто кад муж јој направи глупост неку.
Одзвања судар паркета и њених штикала,
има добру душу, али и нарав преку!

А низбрдо, који метар,
гране брезине њише ветар..

Собу на препад испуни мирис, Пино Силвестре,
комшија испод га користи након бријања,
чува бочицу шишарку, на поклон добијену од сестре,
тврди да ништа тако добро на кожу не пријања.

А низ улицу, па са стране,
њише ветар брезине гране.

А она, спокојно спава, друкчије не бива.
Зна да неком је чежња, у сну ликује.
И зна да неко би желео, али се снебива,
да попне се на прозор, њено име узвикује.

Тај неко ће тихо, тише,
док гране брезине ветар њише,
шапнути, да као ветар брезине,
жели да мрси косе њезине..

субота, 28. април 2018.

Ни дан

Јуче у подне се срели,
увече вино смо пили,
заједно ноћ провели,
ујутру далеко били..

Све је у ни дан стало,
није нам било мало..

четвртак, 26. април 2018.

Заклон

Дођи на сигурно место док не прође бујица,
безусловно ти нудим загрљај, најбољи заклон.
И највећа олуја у њему постане олујица,
само се не питај због чега сам ти благонаклон..

Свако је од нас бар некада био на дну,
збуњено гледао свет из перспективе жабље.
Они што умеју устати када год падну,
не плаше се ни бола најоштрије сабље..

Зато дођи, сачекај да престане да грми,
чувам за тебе безброј занимљивих прича.
Чудни су путеви божији, дуги и стрми,
лакше их је прећи уз доброг водича..

Подигни главу, у назад се и не осврни,
заплови, рашири топле дланове као једра.
Иза нек остану тонови тамно сиви и црни,
испред нек свака је боја јарка и ведра..

Дођи, мој загрљај је твоја сигурна кућа,
сила која те снажно, упорно навише вуче.
Удахни дубоко ваздух и живот у плућа,
стрпљиво.. Све ће се то једном звати Јуче..

недеља, 18. март 2018.

Стари, пребијени пас

Стари, пребијени пас,
са три ноге здраве и једном краћом,
осећа, посустаје у трци
за снажнијом псећом браћом,

подвијеног репа, за њима шепа,
увек последњи на гозбу дође.
Гладан гледа, понос му не да
да оглодане кости глође..

Стари, пребијени пас,
са спуштеним ушима и олињалом длаком,
чека да чопор заспи,
да као што ред је, заклоњен мраком,

искраде се, нађе дрво багрема
крај ког је дубока јаруга,
легне, затвори очи као да задрема,
псећој се судбини наруга..

Стари, пребијени пас,
у другом ће животу да се преруши,
у лепотана, лепог и јаког
и допашће се керуши

коју је волео, иако је од њега
увек главу окретала,
гледала за псима с педигреом
које је господа шетала..

Стари, пребијени пас, спреман за крај,
не цвили ни када одлази у псећи рај..

уторак, 06. март 2018.

Снешко

Позвао сам Јанка,
да се са мном санка,
али, гле проблема,
Јанко санке нема!

Зато питам њега,
хоће ли од снега
да правимо Снешка?
А Јанко се смешка..

Направисмо тело,
велико и бело,
за нос једна лепа,
фина шаргарепа,

стависмо дугмиће,
(плаве очи биће),
шерпа као капа,
за руке два штапа,

а за уста Јанко
наш'о дрвце танко..
Није било тешко,
баш нам је леп Снешко!

понедељак, 26. фебруар 2018.

То се не рачуна

Умео сам да се рвем са јачима и већима..
Да као Атлас носим свет на својим плећима..
Босоног да газим преко поља тек пожњевене ражи..
Али.. То је ништа.. То се не важи..

Знао сам кад треба мач да вадим из корица,
на једној страни ја, на другој десеторица..
Да за рогове ухватим овна златног руна..
Али.. То је ништа.. То се не рачуна..

Могао сам да цедим капи из сувог дрена..
У злато гвожђе претворим за пола трена..
Да се купам у леденој води планинског извора..
Али.. То је ништа.. Ствар личног избора..

Јер.. Кад немам тебе све су победе пирове..
Кад немам тебе залуд кротим вирове..
Без тебе, чаша живота до пола је пуна..
И ништа се не важи и не рачуна..

недеља, 25. фебруар 2018.

Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи,
дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи..
Не знам кад се појавила, нити одакле је донета,
непризивана постави питања, па се дуго одгонета,

је ли баш тако морало, или је другачије требало,
да се више размишљало или се мање колебало,
кога је ваљало освајити, коме се наизглед покорити,
са киме се збратимити, а против кога борити..

Није потребан разлог, нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи,
у улогу се своју уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у времену неком будућем, кад бих се чудом подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлегнем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме,
ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко сакривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам, на циљ она стиже прва,
и наравно, воли кад дође, да остави свог црва..

Данима стојим у месту, не могу се помаћи..
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи..

субота, 24. фебруар 2018.

Не вреди се на тебе навикавати

Не вреди се на тебе навикавати!
Можемо данима заједно шетати,
можемо заједно ноћима спавати,
али...нешто ће ти кад тад засметати,

и онда планеш, крв прокључа,
па одеш, арогантна, јака...
А не постоји на свету луча
да може обасјати тај комад мрака.

И као да ничега није било,
децембарско јутро, априлско вече,
ни твоја глава, ни моје крило,
ништа! Све се у трену пресече!

Стави се тачка, црта подвуче,
у нове победе плућима пуним.
Сутра је све, не постоји јуче,
зар да се због тога буним?

Уосталом, више си пута поновила,
не желиш лажну наду давати.
Одувек си за непредвидиву словила...
Не треба се на тебе навикавати!

среда, 21. фебруар 2018.

То је љубав

Моја бака је до последњег часа
чувала ствари декине,
на дну закључане дрвене кутије.
Пред сан се молила, у пола гласа,
да је нико не прекине,
сигурна да ће он са неба чути је.

Шапутала му како је суша,
грожђе слабо је родило,
пшеница се, жедна, до земље повила.
Чврсто је веровала да је он слуша
и тако се догодило,
чврсто је заспала и ка небу запловила.
Било је јасно свима редом,
да је пожурила са дедом.
То је љубав..

Мој деда са мајчине стране,
био је трговац стоком.
Честит, ником на мери није хтео да закине.
У вечном рачунању проводио дане,
живот је ишао својим током,
све до изненадне смрти бакине.

Село до данас причу приповеда,
о две стотине оваца,
о његовим стадима и крдима.
Све је продао до последњег говеда,
у бесцење, за мало новаца,
заспао, па кренуо ка небеским брдима.

Било је јасно у селу сваком,
да је пожурио за баком.
То је љубав.

Добре душе бакине и дедине,
и на небу ће да се сједине..
То је љубав..

уторак, 20. фебруар 2018.

Реци да сам лепа

Реци да сам  лепа, појачај ми его,
знаш ти које речи моје срце иште.
Осмех ми измами, то је боље него
да ме сломе ове бриге што ме тиште.

Нацртај ми небо без једног облачка,
замак за нас двоје , око њега бедем.
Стави ме у крило, нек сам твоја мачка,
ти ћеш да ме мазиш а ја ћу да предем.

Реци да сам лепа, ћутања се бојим,
макар ми потврди подигнутим палцем.
И биће ми лакше док надмено стојим,
пред олтаром својим, својим огледалцем.

Па ми руку пружи онда када треба,
кад ниси крај мене, само дане траћим.
Тежак је и предуг пут до седмог неба,
али ти ми сваки пут учиниш краћим.

Реци да сам лепа, да то није варка,
разгали ме, нек сам на ивици суза.
сложи нежне речи и буди Петрарка,
напиши ми песму, ја сам твоја муза.

Подигни ме, руком зграби васиону,
дохвати ми звезду што најјаче сија.
Одувек је место краљици на трону,
када сам високо краљица сам и ја.

Реци да сам лепа, да сам твоја дива,
не дозволи да ме апатија шчепа.
Јер без таквих речи једва да сам жива,
само то ми реци... Реци да сам лепа.

понедељак, 19. фебруар 2018.

За Елизу

Кућа јој је била на углу,
преко пута трамвајске станице,
покрај радње из чијег излога
свет су посматрале беле венчанице.

Нисам случајно туда шетао
да бих посматрао сунце у сутону,
већ сам чекао немирне прсте
да у клавирске дирке утону,

ни предалеко, ни одвећ близу,
док је свирала „За Елизу"..

Мајци се њеној учтиво јављах,
притајен осмех и благи наклон,
па тиши и од сопствене сенке,
орах користећи као заклон,

заузео бих познато место,
на врх капије прислонио лактове,
замишљен, у неком свом свету,
ишчекивао почетне тактове,

један за другим у складном низу,
она је свирала „За Елизу"..

Замишљао сам, није да нисам,
како би било да сам, на пример,
био оно што нисам био,
најпознатији клавир штимер,

па кад ме зовне, да је најзад
поздравим и додирнем руке,
док објашњава како јој клавир
испушта понекад чудне звуке,

као да бубице дрво гризу,
док она свира „За Елизу"..

Ко би га знао где ли је сада,
од онда прође много година,
разне сам слушао композиције,
Вагнера, Хајдна, Глинку, Бородина,

А и она је сигурно свирала,
Шопена, Шуберта, Моцарта, Грига,
толико сјајних је мелодија,
а ни за једну није ме брига,

сем оне која је срцу ми близу,
кад она свира „За Елизу"..

недеља, 18. фебруар 2018.

Ко си заправо ти

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право?
Због чега ветрови нису јавили да су те,
видели како ми прилазиш косе расуте,

и доносиш крчаг препун нектара,
траве опојне, скупљане са седам хектара,
када пробам их очи да замуте,
од једног гутљаја да ме ошамуте..

Ко си заправо ти, зашто се ниси родила,
док није било ме, пре сто педесет година,
да будеш тајна и љубав између редова,
мојих аскурђела, курајбера и наврдедова,

и да се преноси прича тих честитих ратара,
да лепше не беше широм срезова и атара,
да нађем белешке  у прашњавим архивима,
да си их, као и мене, чинила живима..

Ко си заправо ти, зашто те није ђаво,
скренуо десно ни лево, већ послао мени право...

среда, 14. фебруар 2018.

Запретићу

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не додирује
одраз свој, на твоме телу нагом.
Ветру дозволићу, он може
да пређе ти преко коже,
овлаш, нипошто свом снагом..

Наредићу ноћи да потраје,
да те посматрам из потаје,
као драгу црно-белу фотку.
Постељи да те обавије,
ногу у колену савије,
и успава те, тиху, кротку..

Упитаћу време да успори,
да певуши док се не умори,
песму, која је крај тебе зачета.
Зори ћу рећи да застане,
да ми шапне, како то настане
лабуд, од онаквог пачета..

Замолићу јесен да послуша,
да створи, или бар покуша,
врелину, какву само јул има.
Када се врела на бок окренеш,
лавину у мени покренеш,
да уживам свим чулима..

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не распирује
ватру, која у мени пламти.
Ветру дозволићу, он може,
да спусти ти преко коже,
жар који одувек
желим да дам ти..

среда, 07. фебруар 2018.

Дуг пут

Премда је кофер пун као брод,
увек још нешто стати  може..
Папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за ,,не дај боже",

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка..
Чик да се неко пита и чуди:
,,побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати,
на дуг пут сина прати..

Отац, као што увек бива,
зна како се носи са бригом..
Помешане емоције скрива
осмехом и кратким мигом,

говори, без трунке дилеме:
,,зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али..

У себи кришом пати,
на дуг пут сина прати..

Аутобус, главна станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
прве болести и прве цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Све у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
започета нова страница,
када се следе своји снови,
небо је једина граница..

Није чудно, колено клеца,
реченице у грлу застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут син кад се прати..