уторак, 21. децембар 2021.

Човек

Човек, то је клатно што се стално љуља,
на тананој нити осуђен да виси,
ваздан тражећ' излаз из дубоког муља
с надом која оста на мајчиној сиси.

Ума свог и снаге добровољни донор,
годинама лечен мрвама плацеба,
научен да мисли - што је дубљи понор
снажнији је одраз бескрајнога неба.

Трпељивост дуга поломиће кичму,
повијаће главу терет тешког јарма,
док ударци пљуште, трпи, није бич му
казна ни голгота, само лоша карма.

Посматраће живот с приобаља реке,
врхове планина називаће домом,
чекајући сунце, пашће попут смреке
у олујној ноћи половљене громом.

Тихо ће крај одра шапутати руља:
,,Штета, све што није, могао је бити!''
Човек, то је клатно што се стално љуља,
осуђен да виси на тананој нити.

уторак, 16. новембар 2021.

Међа

Дединим пиштољем марке ,,Beretta"
са два хица у пределу груди,
јуче је комшија Марковић Срета
пресудио комшији Попов Буди.

Сукоб је трајао. Озбиљан, прастар,
свако би мало севале варнице.
Ишли су у суд и у катастар,
претреси, тужбе, рочишта, парнице,

ниједан да преко сујете пређе
и стави тачку на те ствари.
Упорно спорише се због међе
и око тричавих четврт ари.

У оне дане када се напије,
пргаве нарави Буда Попов,
стао би испред комшијске капије,
заурлао: ,,Срето, ти си лопов!"

И синоћ након три препеченице,
узавреле крви, руменог лица,
викну, али на сред реченице
пресекоше га два оштра хица.

Дозлогрдило је Срети да чека,
одлучио је да преломи први.
Остаде док је света и века
трајно обележена међа у крви.

среда, 20. октобар 2021.

18

Земља се око Сунца обрнула осамнаест пута,
стрпљењем ме наоружала да те брусим и вајам.
Остала је непомућена радост сваког минута,
љубав се очиња поклања, не даје се на зајам.

Временом схватићеш, живот уме да гура, саплиће,
насупрот матици ваља почесто пливати узводно.
Ноге тону у песак онамо где је најплиће,
једино се у дубинама дубоки осете удобно.

Где други сеју чемере, с осмехом сади божуре,
мудром тишином побеђују се грлати, бахати, гласни.
На време стижу који знају кад треба да пожуре,
за срећом увек жури, за тугом ваздан касни.

Године, то је осушено мастило из крштенице,
мостови и уски кланци који се морају прећи.
Осамнаест - године које јако рашире зенице
те одраз у огледалу постане крупнији, већи.

Сутра све остаје исто, једино дан је нов,
још су над тобом сенке што би од тмуше те спасле.
Лакше је зидати кућу кад имаш сигуран кров,
малени дечаче мој, добродошао међ' одрасле!