уторак, 21. децембар 2021.

Човек

Човек, то је клатно што се стално љуља,
на тананој нити осуђен да виси,
ваздан тражећ' излаз из дубоког муља
с надом која оста на мајчиној сиси.

Ума свог и снаге добровољни донор,
годинама лечен мрвама плацеба,
научен да мисли - што је дубљи понор
снажнији је одраз бескрајнога неба.

Трпељивост дуга поломиће кичму,
повијаће главу терет тешког јарма,
док ударци пљуште, трпи, није бич му
казна ни голгота, само лоша карма.

Посматраће живот с приобаља реке,
врхове планина називаће домом,
чекајући сунце, пашће попут смреке
у олујној ноћи половљене громом.

Тихо ће крај одра шапутати руља:
,,Штета, све што није, могао је бити!''
Човек, то је клатно што се стално љуља,
осуђен да виси на тананој нити.

уторак, 16. новембар 2021.

Међа

Дединим пиштољем марке ,,Beretta"
са два хица у пределу груди,
јуче је комшија Марковић Срета
пресудио комшији Попов Буди.

Сукоб је трајао. Озбиљан, прастар,
свако би мало севале варнице.
Ишли су у суд и у катастар,
претреси, тужбе, рочишта, парнице,

ниједан да преко сујете пређе
и стави тачку на те ствари.
Упорно спорише се због међе
и око тричавих четврт ари.

У оне дане када се напије,
пргаве нарави Буда Попов,
стао би испред комшијске капије,
заурлао: ,,Срето, ти си лопов!"

И синоћ након три препеченице,
узавреле крви, руменог лица,
викну, али на сред реченице
пресекоше га два оштра хица.

Дозлогрдило је Срети да чека,
одлучио је да преломи први.
Остаде док је света и века
трајно обележена међа у крви.

недеља, 31. октобар 2021.

Солфеђо

Знам, никад ниси имала часове
ни соло певања, ни солфеђа,
а испушташ тако дивне гласове
док усне ми клизе низ твоја леђа..



среда, 20. октобар 2021.

18

Земља се око Сунца обрнула осамнаест пута,
стрпљењем ме наоружала да те брусим и вајам.
Остала је непомућена радост сваког минута,
љубав се очиња поклања, не даје се на зајам.

Временом схватићеш, живот уме да гура, саплиће,
насупрот матици ваља почесто пливати узводно.
Ноге тону у песак онамо где је најплиће,
једино се у дубинама дубоки осете удобно.

Где други сеју чемере, с осмехом сади божуре,
мудром тишином побеђују се грлати, бахати, гласни.
На време стижу који знају кад треба да пожуре,
за срећом увек жури, за тугом ваздан касни.

Године, то је осушено мастило из крштенице,
мостови и уски кланци који се морају прећи.
Осамнаест - године које јако рашире зенице
те одраз у огледалу постане крупнији, већи.

Сутра све остаје исто, једино дан је нов,
још су над тобом сенке што би од тмуше те спасле.
Лакше је зидати кућу кад имаш сигуран кров,
малени дечаче мој, добродошао међ' одрасле!

субота, 22. мај 2021.

Nomen est omen

А звала се... Звала се... Уф...
На слово Л... Ваљда...
Лаура? Луција? Лорена? Или већ слично,
неко име атипично..
Знам кад се представљала, на први помен
помислио сам - nomen est omen..

С њених је усана текао мед,
и шта год причала, у недоглед,
имало је сладуњав призвук и шум,
изгубих ум!

Да она каже - данас је јули,
пакујемо кофере и право ка Пули,
небитна ствар
што је фебруар!
Нит' се шта пита, нит' се шта чачка,
када нешто одлучи то је тако и тачка!

А била је.... Била је... Уф...
Мислим црнка, ваљда...
Или ипак црвенокоса? Не, смеђа!
Пловио сам уз њена леђа
упорно као експедиција Магеланова
новоткривеном Стазом дланова..

Tе усне, очи, осмех и лице,
портрет са ренесансне разгледнице
сликане руком Јана Ван Ајка..
Богиња Мајка!

Ако каже да јој се шета
обувам ципеле за пут на крај света,
данас у Кини, сутра на Кремљу,
корацима спреман да премерим Земљу
од Тјенанмена до Менхетна,
само да не буде сетна..

А имала је... Имала је... Уф..
Велике планове, ваљда..
Кроз живот јуришала као Монголи
спремна да без страха воли,
и добије она, принцеза, Грејс Кели,
све што пожели,

одмах, без стрпљења да чека
времена боља, али далека,
у којима бива
како се снива..

Рећи ћу слагати нећу,
у оној причи кад нешто фали за срећу,
била је баш тај комадић,
ја уз њу дечак, одважан младић,
њена невидљива а свеприсутна аура..
А звала се... Звала се... Уф...
На слово Л... Ваљда...
Луција? Лорена? Лаура!

понедељак, 19. април 2021.

Бик

Најснажнији сам бик у крду,
слуте ми блиставу каријеру.
Имам главу празну и тврду,
порушим сваку баријеру..

Као медаље носим чворуге,
за нове победе оштрим рогове,
једнима сам предмет поруге,
други ме дижу међу богове,

моја им слика виси у штали,
за мном спремни свуда да пођу!
Брига их што су јадни и мали,
имају Бика великог вођу!

Најјаче мучем, највише вучем,
немам ни мрву обзира, стида,
увек оран да се потучем,
шта је живот него корида?

Куда ја прођем не расте трава,
под мојим копитом земља грува,
идол сам телади, јунаца, крава,
волова и подгузних мува..

Најснажнији сам бик у крду,
фали ми вера, мањка ми мера,
ал' имам главу празну и тврду,
чека ме блистава каријера!

недеља, 21. фебруар 2021.

То је љубав

Моја бака је до последњег часа
чувала ствари декине,
на дну закључане дрвене кутије.
Пред сан се молила, у пола гласа,
да је нико не прекине,
сигурна да ће он са неба чути је.

Шапутала му како је суша,
грожђе слабо је родило,
пшеница се, жедна, до земље повила.
Чврсто је веровала да је он слуша
и тако се догодило,
чврсто је заспала и ка небу запловила.
Било је јасно свима редом,
да је пожурила са дедом.
То је љубав..

Мој деда са мајчине стране,
био је трговац стоком.
Честит, ником на мери није хтео да закине.
У вечном рачунању проводио дане,
живот је ишао својим током,
све до изненадне смрти бакине.

Село до данас причу приповеда,
о две стотине оваца,
о његовим стадима и крдима.
Све је продао до последњег говеда,
у бесцење, за мало новаца,
заспао, па кренуо ка небеским брдима.

Било је јасно у селу сваком,
да је пожурио за баком.
То је љубав.

Добре душе бакине и дедине,
и на небу ће да се сједине..
То је љубав..

понедељак, 4. јануар 2021.

Номад

И пре него што живот поче,
осуђена сам да будем сироче.

Мајка, (ако је мајком звати могу),
на свет ме донела почетком зиме,
оставивши ме на милост богу
не дајући ми ни млеко ни име.

Вероватно би ме растргли вуци
или бих умрла од хладноће
да није шумар са пушком у руци
кренуо да обиђе забран и воће,

застао, мислећи да можда сања,
(откуд у шуми да чује плач бебе),
спазио ме, извукао из грања
и спасао пригрливши чврсто уз себе.

Много је од тада минуло дана
а још туга надире из оба ока.
Живот је суров, ствара стотину рана
али ниједна није као прва дубока,

понеки осмех ме не заварава 
да пут до звезда води преко трња,
оба су ми образа гарава,
коса црна, душа још црња,

простирка ми је зелена трава,
прекривач бескрајног неба комад,
божијим чудом сам жива и здрава,
безимена а ипак с именом - Номад,

и пре него што живот поче,
осуђена да будем сироче.