које је са Цветкове пијаце вукла,
док је јурила за празним трамвајем
њена је пуна кеса пукла.
Застала је на пола корака
немо гледајући ка мандаринама,
једна је скончала под точком голфа,
друга у удубљењу на шинама,
трећа, правећи чудну путању
као да је возила слалом,
котрљајући се десетак метара
стала пред мојом левом сандалом.
Тог трена погледи су се срели,
обоје остадосмо без даха,
не приметивши да оде трамвај
с бледим натписом ČKD Praha.
Намигнух понудивши јој торбу:
,,Јака је као ја, нема грешке!",
прихватила је с осмехом предлог
да низ Булевар кренемо пешке.
Под теретом тешких мандарина
лако попуштају пластичне кесе,
чинећи да се, право ниоткуд,
обећавајућа познанства десе.
