Одједном

Одједном, све је стало. 

Сунце је замолило Венеру

да не ротира у супротном смеру,

Африка матицу Нила

да остане где је била,

стратуси капи кише

да не падају више,

пролеће шапнуло мају

да ће заувек да трају,

млинар просуо пшеницу,

зауставио воденицу,

точак неће да меље..

Одједном, све је стало,

осим жеље.

Нису твоје усне криве

Нису твоје усне криве

што су благоглагољиве,

да л' говоре или ћуте

без разлике разум муте.

Не постоје њима сличне

завођењу тако вичне:

довољан је тек осмејак

да најјачи буде нејак,

неустрашив да се преда

зарад једне капи меда

од помаме и од жудње,

као да је јутро судње.

Пољубац на њима скривен

чежњом пролећном умивен,

по мекоти својој чувен

у звездану ноћ обувен,

српом Месечевим клесан

преобраћа сан у несан,

опијеник не зна слуђен

је ли будан или буђен

ил' у исто време оба?

Ко једном им укус проба

обезнањен види свуда

путоказе к Земљи чуда.

Чедне, медне, к'о ниједне,

слашћу кроје неспокоје.

Немири међ' њима живе,

нису твоје усне криве.

Језа

Душегупке

пуне дупке.

Кожа и кости.

Боже, опрости.

Снешка

Позвао сам Јанка
да се са мном санка,
али, гле проблема,

Јанко санке нема!

Зато питам њега
хоће ли од снега
да правимо Снешка?
А Јанко се смешка..

Направисмо тело
велико и бело,
за нос једна лепа,
фина шаргарепа,

шерпа као капа,
за руке два штапа,
а за очи Јанко
наш'о дрвце танко..

Имали смо среће

и две грудве веће 

послужише сврси,

да се Снешко прси!

Тек на самом крају

кад зачусмо грају

и смех малишана

дошлих са свих страна,

схватили смо грешку,

направисмо - Снешку!