понедељак, 21. март 2022.

Опсенар

Није то пољубац био већ зрачак Сунца само,
опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји нити смо били тамо,
све је уобразиља, магновење, бунило.

Није то додир био длана и рамена голог,
лист те окрзнуо, дилему ветар разјашњава.
Нисам са тобом причао све био је монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх.
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити се на твом врату укотвио мој дах.

Није то песма била не знам ни ко је Хајне,
другде си чула рецитал о Лорелај и Азри.
Нити је била ноћ у којој ти открих тајне
да вино је најукусније када одстоји и сазри.

Ничега није било признајем срца тешка.
Сећање је опсенар, поткрала му се грешка.

петак, 11. март 2022.

Свуда и нигде

Једном ми је двапут рекла да ме воли
узрујана стихом Александра Блока,
емоције су се отргле контроли,
плесала јој суза по ивици ока.


,,Свуда смо и нигде" , четрнаест слова,
суштина у коју читав живот стаде.
Хитала је ка дну Маријанског рова
и последња мрва заједничке наде.


Додала је: ,,Збогом" , био сам глувонем,
отупелих чула безнадежно хладан,
неспреман да с надом која тоне тонем,
да мрем стари а нов родим се сутрадан.


Свуда смо и нигде, нигде смо и свуда,
истина се види тек кад се оголи.
Одлазећи, док је плакала к'о луда,
једном ми је двапут рекла да ме воли.


среда, 2. март 2022.

Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо, ово није збогом,
видимо се опет са следећим ратом.