Недеља. Логично, не ради фарбара.
Под надстрешицом таман два места.
Мало је вероватно да се зове Барбара
хиљаду километара далеко од Бреста.
Но, док се од провале облака крије
у заклон од сопственог тела мањи,
размишљам о томе како киша лије
к'о онда у Сијамској улици, у Бретањи,
и ко је та девојка срећна и мокра:
Маја? Данијела? Светлана? Марија?
Живот је лопов, скоро све нам покра,
јесте Жак, "...рат је велика свињарија...",
а ипак, када она осмех развуче
сви погрешни дани постану бајати,
погледом шапуће: ,,Мир је почео јуче
и до краја ће наших живота трајати".
Никога није било крај капије.
Нико је именом није звао.
Може ли човек да се напије
само од тога што му је жао?
Јер киша преста. И она неста.
Осташе тек две-три капи на реверу.
Хиљаду километара далеко од Бреста
одзвања нечујно "Хвала, Преверу"..
