Хрчак

Тужна је судбина кућног хрчка,

тужнија не постоји.

По кавезу упорно у круг трчка,

јури, а у месту стоји.

Нити да осети дашак ветра,

ни сјај сунчевог зрака,

проводи у четврт кубног метра

живот од јутра до мрака.

Заварава га сопствена сенка,

грозничаво је гања,

мислећи да је питома женка,

о, разочарања!

Тек када остану једног дана

непопијена вода

и у углу нагомилана храна,

спознаће шта је слобода.

Зауставиће се заувек котури,

никога да их врти,

кроз отвор ће рука да се протури,

нема живота пре смрти.

У дну дворишта, без свечаног чина

грумен ће земље га скрити.

Тужна је кућног хрчка судбина,

тужнија не може бити.

Партенон

Две кесе у левој, кофер у десној руци,

угао Булевара уметности и Михајла Пупина.

Прелази улицу док прате је чудни звуци:

судар тегли ајвара и слатког од купина.

Бруцошкиња на Фармацеутском факултету,

од снова и непочињених грехова млађа.

Схватам, док дарује најлепши осмех на свету,

то су тренуци у којима поезија се рађа.

Јутрос је дошла из своје вароши поневши тугу,

двомесечне залихе хране и нешто новца,

к стану измајмљеном у Малом Мокром Лугу

од теткиног назови пријатеља, удовца.

Длан, помодрео од за њу претешког товара,

нежним покретом спушта на моје груди.

Схватам, ,,Добар дан, Небојша" док изговара,

то су тренуци у којима поезија се буди.

На листи најбољих дана овај је место водеће.

Грми, небо из неког разлога од беса кипти.

По поду гомила наше разбацане одеће

и провидним маркером подвучених скрипти,

а ми загрљени, од сопствених мисли тиши,

на врху управо саграђеног Партенона.

Схватам, док шапће ,,Хајде ми песму напиши",

то су тренуци у којима поезија је Она.