Небу нисам миљеник

Пред поноћ је кренуо снег,
пред зору стегао мраз!
Небу нисам миљеник,
крије ми путоказ..

А ја, храбро срце,
мршавом надом огрнут,
не одустајем,
тражим пут..

У инат снегу и мразу,
до тебе - наћи ћу стазу!

Причала ми

Причала ми о Толстоју,
класицима и књигама,
а ја њој о кошаркашким
и фудбалским лигама..

Причала ми о Шопену,
о музици и нотама,
а ја њој о тикетима,
фиксевима и квотама..

Причала ми о Спилбергу
и о новом филмском хиту.
Ја о тучи навијача
у Загребу и у Сплиту..

Причала ми о Бил Гејтсу,
о фејсбуку и о блогу..
А ја њој о Блеку Стени,
Загору и Дилан Догу..

Знала је да њене приче
никад нисам слушао..
Не знам ни сам како сам јој
ја у срце ушао!

Девојка са анђеоским ликом

У препуном ноћном бару
збуњена је она била,
као дуња на ормару
мирисом ме омамила.

Погледала ме је једном,
послала ми поглед благ,
и у моме срцу жедном
оставила дубок траг.

Далеко од ње сам сео,
послао јој осмех кришом,
и - нисам је више срео,
нестала је с првом кишом!

И никад нисам испричао ником...
Још тражим девојку са анђеоским ликом!

Умем и ја

Умем и ја...
Да на груди привијем и да тешим...
По потреби уздишем или се смешим...
Да уделим лажни комплимент
речима финим...
Умем и ја,
али... То не чиним...

Умем и ја...
Да вешто баратам отрцаним фразама...
Усхићено се додворим маминим мазама,
које су, наглас потврдићу,
најбоље у свему...
Умем и ја,
али... Чему?

Умем и ја...
Да прострем и развучем црвени тепих...
И уз пар китњастих реченица лепих,
појачам набујали его
псеудо господи...

Умем и ја,
али... Куда то води?

Умем и ја...
Али... Хвала Богу...
Оно што умем, понекад,
просто - не могу!

Колена

Уморан од свега, једва будим се.
На њу да не мислим, стварно трудим се.

И не знам где да кренем, свуд је сивило.
Срце се уз тугу чврсто привило.

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!

Испочетка тако сваке вечери,
топе ми се снови као глечери.

Знам да није патња а не знам шта ли је,
оно што ме вуче на дно провалије...

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!

Ниси ти таква

Заборавићеш, некад се бојим,
у вртлогу времена, моја мила,
капи кише на уснама мојим,
које си жедним уснама пила!

Остаће једва скривена чежња
за оним топлим мајским даном,
кад сам размак од врата до глежња,
хиљаду пута мерио дланом!

Ипак...
Ниси ти таква, добро знам те,
не би се залуд у мене клела,
године иду ал' усне памте,
сваки младеж са твога тела.

Звезде

Зашто су звезде тако рано поспавале?
Зар се плаше да облаци нагло не навале?

Зашто су ноћас тако рано заспале?
Да л' су потамнеле? Или се распале?

Зашто су звезде тако рано задремале?
Можда су чуле да су се кише спремале?

Зашто су ноћас тако рано уснуле?
Можда се не виде јер су се магле згуснуле?

Зашто су звезде тако рано очи склопиле?
Зар су превише сијале па се истопиле?

Зашто су ноћас тако рано већ снивале?
Јесу ли можда олује ишчекивале?

И то баш кад сам хтео високо да се винем,
и мојој драгој најсјајнију скинем!

Лоша процена

Гледала ме с подозрењем,
као - нисам нека фаца!
Сада ево под њом стењем,
по мени се она баца!

Мислила је има бољих,
да сам друга-трећа лига!
Икс пута је задовољих,
ни за шта је није брига!

Сматрала је да сам нула!
Штребер, слабић препун мана.
Сад пода мном гласно урла,
не пушта ме већ три дана!

Промрмљала срећног лица,
сатерана скроз у ћоше:
,,sorry, моја је кривица,
проценила сам те лоше!"

Како је зелена била моја долина

На врху брда са својим псом сам стајао,
ја сам ћутао он је на звезде лајао.
Ветар северни је ледио крв у венама,
ми му пркосили на највишим стенама.

Јутро децембарско мраз оштро је резао.
Даље но икада замагљен поглед је сезао,
на месту забрана осташе празне голети.
Ко је могао онакву шуму не волети?

Козијим стазама од лоших мисли сам бежао,
са сваким звуком мој верни пас је режао.
А ћутао би, када би само знао да не треба
плашити пар недавно пристиглих тетреба.

Са видиковца поглед пуца у недоглед,
све до језера које је оковао танак лед.
Пустош, тамо где беху храстови столетни,
ко је могао онакву лепоту не волети?

Гледам, боље да не видим, срце се цепа.
Тек је свануло, а ипак, свуда је тмина.
Тужна је истина, лепо горе села лепа,
о, како је била зелена моја долина!

Слатка девојчице

Слатка девојчице хајде одрасти,
доста си била дерле..
Престани олако просипати
сузе ко бисерне перле..

Загрли ме к'о што си некад
грлила свог плишаног меду,
и не бој се, док си уз мене,
све је у најбољем реду..

Не помињи календаре
древних Инка и Маја..
Све и да сутра буде смак света,
бићу са тобом - до краја!