понедељак, 14. септембар 2020.

Реквијем

Одмори, мајко моја... Одмори...

И много јачима било би заморно,

тешко је да против бола се бори

ако је дубљи но море Мраморно..


Изненађене су ноћи самотне,

касни она што никад не закасни,

да скине прашину с пећи шамотне

и поређа слике на нахткасни,


чуде се, скроз су утихнули шапати,

у сто се нијанси туга прелива..

Разумем те.. Можеш очи склапати,

у том сну неко ће да те целива..


Последњи поглед уместо ,,хвала"

последњи додир лак као мелем,

за све вредно што си ми дала..

Хајде лагано, ,,Ђелем, ђелем"..


Око, та брана непромочива

попушта.. Данас сузе не кријем..

Уз узглавље за вјек и вјеков почива 

љубав преточена у овај реквијем..


Вино је кисело, горко је кољиво,

од ветра сакривена свећа гори.

Небо је одлучно и неумољиво..

Одмори, мајко моја... Одмори..