четвртак, 20. јул 2017.

Песма од жеље

Ако песма може од жеље да се сатка,
права је срећа што имам оволико предива.
Једино бринем, што ноћ ова тако је кратка,
а песма - желим да буде неупоредива!

Зато помози, требају ми ноћи бесане,
а ти их спретно таквима умеш правити.
Речи морају бити брижљиво клесане,
једино такве пристајем у песму ставити!

Умеју ноћи метре претварати у миље,
још сам будан, а ти лежиш сањива.
На почетку тунела између снова и збиље,
престајеш бити тврђава неодбрањива.

Ако те ухвати вртлог, тога се не бој.-
Права жеља преко сваке бране прелива..
Не, није јастук, то што мирише на шебој.
То те за лаку ноћ неко целива!

среда, 31. мај 2017.

Ћалетова

Нисам те слушао пажљиво, било је свесно,
добра намера да отерам слутње тамне и лоше.
Шрафови стоје лево у шупи, ексери десно,
знам, секиру стављаш у једно, буре у друго ћоше..


Да ме ништа не занима, лаж беше ноторна,
извини ако превише пута луд сам се правио.
Наравно, знам како се пали тестера моторна,
али... Да сам је палио ја, чиме ти би се бавио?

Живот је, ћале, борба, тужна сатира,
партија шаха коју играш увек црним фигурама.
Помислиш све је у реду - једним те потезом матира,
и најчвршће гране се ломе пред јаким бурама..

У мрачној соби чује се само сата тиктакање,
сенке се преплићу у потрази за мртвим душама.
Знаш мој став, не иду никад у пару мушкарац и плакање,
али... не признају очи ноћас ту причу о сушама.

Ако те икада повредих, опрости ми, ћале..
Преклињем ноћи да не буду хладне кад те поведу.
Знам их све напамет, а ипак, твоје ми приче фале ..
Aнђели с тобом, мирно спавај, и... Поздрави деду..

уторак, 18. април 2017.

Такав сам

Доста је истине у томе кад кажеш да сам чудан!
Шта онда тражиш на овој мојој Пијаној лађи?
Прошло је подне а ја се правим да нисам будан,
знам да ти смета, само изволи, неког бољег нађи...

Тачно је то, самом сам себи понекад тежак,
јасно ми је да многе ствари нису ти јасне.
Добар сам глумац, у души потоп, на уснама смешак,
љубав је само надуван балон, временом спласне.

    Шта ли си само нашла у мени?
    Врелу крв? Хладну руку?
    Када ме сретнеш главу окрени,
    обиђи ме у широком луку!
    Зашто ти ђаво мира не да,
    не могу никако да разумем?
    Ја немам срце већ коцку леда,
    да стварно волим - то не умем!
    Такав сам... Шта ћу ти такав?

Не бих ни био с тобом да сам тражио паметну,
и стога немој, преклињем, памет да ми солиш!
Ја сам од оних зверки које трагове спретно заметну,
нипошто неко кога би требало да волиш!

Да сатима набрајам све мане не могу навести!
Од чега, побогу, ја овакав сутра да те спасим?
Кад сам пробисвет, хуља, бараба, без имало савести,
нема места на кугли земаљској где могу да се скрасим!


    Шта ли си само нашла у мени?
    Врелу крв? Хладну руку?
    Када ме сретнеш главу окрени,
    обиђи ме у широком луку!
    Зашто ти ђаво мира не да,
    не могу никако да разумем?
    Ја немам срце већ коцку леда,
    да стварно волим - то не умем!
    Такав сам... Шта ћу ти такав?



Не бојим се


Не бојим се воде, беше до грла,
успео сам да се не удавим.
Ни планине високе, ходао сам
путевима кривудавим.

Не бојим се амбиса, често
сам стајао на ивици провалије.
Ни среће лоше, верујем
да сам љубимац Талије.

Не бојим се бола, стиснем зубе,
живот ме научио да трпим.
Ни да ћу остати без снаге,
увек је однекуд изнова црпим.

Не бојим се ветра који
оставља пустош за собом.
Али се бојим да ћеш ми ти
oтићи без збогом.

Не бојим се вукова, многе знам,
не излазе из јагњеће коже.
Ни ватре, руке ми ледене,
а шта ватра леду може.

Не бојим се змија отровница,
лажима сам трован.
Ни искушења, било их јесте,
али сам тврдоглав као ован.

Не бојим се пушке, стајао сам
испред стрељачког вода.
Ни окова, ко није био роб,
не зна шта значи слобода.

Не бојим се смрти, и после ње
за некога постојим.
Али, да ћеш отићи без речи...
Тога се бојим.

Грешка

Није то пољубац био, већ дашак ветра само...
Опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји, нити смо били тамо,
све је то само сан, магновење, бунило!

Није то био додир длана и рамена голог.
Опали лист те окрзнуо - то све објашњава...
Нисам са тобом причао, био је то монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био, титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх!
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити је на твом врату преноћио мој дах...

Ничега није било...Пољупца, додира, смешка...
Ни леђа која сврбе, ни руке која чешка...
Ничега није било, признајем срца тешка,
све је то била заблуда, велика, велика грешка...

Трешња у цвату

Кроз пусто поље сама си шетала,
видела трешњу која је цветала,
увек те радују пролећа весници.
Киша је почела, ниси приметила,
једне си давнашње тајне се сетила,
скривене вешто, као динар у чесници.

Звона се чула са оближњих цркава,
април је прохладан и рано смркава,
облаци фарбани сивом темпером.
Дуга те звоњава из мисли пренула,
журним си кораком натраг кренула,
огрнула старе снове новим џемпером.

Тебе подсећа трешња у цвату
на детињство и старијег Бату,
којег сте послушно у стопу следили.
На две модрице под левим коленом,
бескрајно кијање са првим поленом,
а слика тебе и мене... Бледи ли?

Кроз пусто поље докон сам шетао,
досадни ветар ми упорно сметао,
не волим кад се април и ветар збратиме.
Трешње на дрвету већ су руменеле,
мисли у далеко доба ми пренеле,
то волим, када сећање теби врати ме.

У розе сукњици и смешним сокнама,
пришла си, образ ми такла локнама,
а ја сам стајао збуњен, тобоже миран.
И онда пољубац...Ко да спречи то?
Дилема остаје, питање вечито,
ко је бирао, а ко је био биран?

Мене подсећа трешња у цвату
како те носах, да не би у блату
испрљала полудубоке ципеле нове.
На усне твоје са укусом дрењина,
прво читање песме Јесењина,
уз коју смо сањали исте снове.

Зид

Јуче је срушен зид...
Онај, на ком су ноћу, крадом,
поруке шкрабане.
На ком сам, док га прескаках,
изгребао табане.
Нисам водио рачуна,
ситне су то ране,
важно је било прећи са друге стране,
и пазити
да ни најмањи траг не остане,
јер, њен је отац мислио
да неко краде бостане!
А да је знао, на дужем би ланцу
држао кера,
заправо, сваке му је ноћи
крадена најмлађа ћера.

Јуче је срушен зид...
Радници стигли су у зору
и понели чекиће,
неки су запели свом снагом,
а неки ће
лопатом покупити шут,
што пао је на пут.
Они су рушили, а ја
посматрао љут,
гомилу шута који се
по стази набаца.
Ех, по тој сам стази
праћен цвркутом врабаца,
пузао блатњавих колена
до тајног места онога,
где ме је чекала с осмехом,
босонога.

Јуше је срушен зид...
На месту на ком је био
сад жица је бодљикава!
И велика табла која
све најбоље одсликава,
али, неће ме натпис
''приступ забрањен строго''
спречити, кад ни њен отац
није мог'о,
да и поред свих претњи
и стриктне забране,
прескочим и бешумно клиснем
кроз завесе набране,
и у собичку скученом
у скромном кућерку,
под сјајем месеца
љубим му ћерку.

Јуче је срушен зид...
Неком је сметао
и тај неко није чекао ни часак,
неколико удараца тупих
па страховит прасак,
чак до друге-треће улице
прашина се дигла,
и није остала читава
ни једна цигла.
А сећам се, на зиду је седела
као на иглама,
стражарила ако отац наиђе
док уклешем на циглама,
у оном срцу са стрелом
почетна слова имена наших.
Глумио сам храброг јунака,
а оца јој се плаших!

Јуче је срушен зид...
О свему иза зида
се дуго нико не стара,
ничега нема сем густог
шипрага и честара.
Уместо њиве, са које је у јесен
убирана летина,
нићи ће нека велика,
ружна зградетина!
И нико неће знати
какав то беше мерак,
да се доскочи са друге стране
и угледа кућерак,
и она, пуштене косе,
што на маслачак мирише.

Јуче није срушен само зид...
Срушено је много више.



Доказ

Била је трешња, на крају дворишта,
на чији врх сам се једини верао,
кад старији брат није био код куће,
јер он ме је вичући терао.

Поновивши стопут да је с те трешње пао
и зарадио двоструки прелом.
Брига ме...Теби доказах,
нема храбријег на свету целом.

Била је река, по њој се зими
хватао лед, прозиран, танак...
По том сам леду једини ходао,
умало плативши лудости данак!

Једва се скоком обале докопах,
кад је почео лед да пуцкета.
Брига ме,..Теби доказах,
нема храбријег диљем света.

Била је шума, густа и мрачна,
и шушкало се - препуна авети!
Кроз њу сам ноћу једини шетао,
нису ме спречили брижни савети.

Да може ме неко чудовиште појести,
бабарога, дрекавац, јети!
Брига ме...Теби доказах,
нема храбријег на планети.

Била је јесен...А ти, као ласта,
некуд далеко си се селила.
Свима си махала, једино мени,
пољубац кришом уделила.

Брат ми је шапнуо, ако сам мушко,
сузе би ваљало скривати.
Брига ме...То да те волим,
не морам доказивати...

Брига ме...То да те волим,
то не морам доказивати...

Непроспавана ноћ

Непроспавана ноћ знала је кад да ме одабере,
баш у трену кад си ме, да ћеш отићи, плашила.
Уме она два и два без грешке да сабере,
непроспавана ноћ није ме омашила.

Непроспавана ноћ има неке чудне хобије,
убија тихо,лагано, невидљивим хицима.
Премда само глува тишина у соби је,
непроспавана ноћ зору тера крицима.

Непроспавана ноћ прича само бајке скаредне,
измеша лукаво добре и лоше ликове,
увек остави нешто и за ноћи наредне,
непроспавана ноћ има своје трикове...

Непроспавана ноћ токове мисли преусмерава.
Путеве гради, као школовани инжењер.
Лако побеђује у исцрпљујућем рату нерава,
непроспавана ноћ никада не пали фењер...

Непроспавана ноћ не дозвољава подпитања...
Непроспавана ноћ осуђује без пороте и суђења...
Непроспавана ноћ... Од сумрака до свитања...
Непроспавана ноћ... Кад нема снова - нема ни буђења...





Реч

У које рухо реч да оденем?
Која то реч да буде ми побратим?
Разговор с тобом да заподенем,
којом речју да ти се обратим?

Треба ми реч што изазива буре,
неизговарана често,громка!
Дубока - к'о први уздах цуре,
снажна - к'о први загрљај момка!

А плашим се, да ћу, међутим,
када је нађем, да је прећутим!

Сабеседник

Тражи се сабеседник,
необичан, причи вичан,
који зна шта, кад, и како рећи..
У осеци ретко вредних,
неко ко је мени сличан,
да кроз живот корача жмурећи..

У радости саучесник,
а у тугама сапатник,
чувар новца крај бунара жеља..
Ноћу бонвиван и песник,
дању неумољив ратник,
спреман да без суда савест стреља..

Тражи се саговорник,
за причу о којечему,
ваздан смирен и манира финих..
У најезди гласно орних
за омаж на исту тему,
неки доброћудни полуциник..

Да сабира и да вага,
док јуриша путем који
ређе разум, чешће срце слуша..
Власник закопаног блага,
које нигде не постоји
сем у сенци утопљених душа..

Сабеседник и даље се тражи,
ако се препознаш, ти ми кажи..

Крупноока

Питаш за љубав да кажем ти шта је,
којом јединицом се мери она?
Када се узима и кад се даје,
колико је то метара, тона?

Крупноока, љубав не мери вага,
и не може је метрити метар!
Она проструји телом без трага,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је ветар?''

Не, није ветар, не онај који
лице ти милује топао, лаган...
Ковитлац то је који све носи,
љубав је прави тропски ураган...

Питаш за љубав да кажем ти где је,
у ком се скровишту она скрива?
Зашто час хлади а час греје,
како час јача, час слабија бива?

Крупноока, љубав је осећај нови
који тренутак слабости чека,
а онда телом полако плови,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је река?''

Не, није река, не она у којој
шаран се мрести у пролећне дане.
Бујица то је која препреке нема,
љубав поруши и најчвршће бране...

Питаш за љубав да кажем ти штошта,
сваки би одговор желела знати.
Како изгледа, колико кошта,
што се због ње и слави и пати?

Крупноока, љубав у свему нађе сврху,
смекша и срце попут камена тврдо,
тера да стално стреми се врху,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је брдо?''

Не, није брдо, не оно с којег
снегови с првим сунцем окопне...
Планина то је, висока, стрма,
на чији врх се мало ко попне...


субота, 11. март 2017.

Неверник

Можда ти кажем да си најлепша,
и да те волим можда слагаћу!
Али, чим ново јутро осване,
за неком бољом срећом трагаћу.

И зато боље не залећи се,
полако. немој никуд журити.
Данас гледам те заљубљен,
већ сутра можда ћу зажмурити...

О својим сновима ми не причај,
јер нећеш тиме ништа постићи!
У зору, кад ново сунце јави се,
ко би га знао куда ћу отићи?

Јер сам неверник у души,
слаткоречиви уметник лажи,
који туђе снове руши,
успут, док себи срећу тражи.