Амнезија

Рећи ћу, теби у инат, да од свих које знам гора си!
Да ти се имена посве обичног уопште не сећам!
Не знам каквог су укуса били мед и ораси,
и јесам ли уз тебе био срећан или несрећан?

И да не памтим поглед ни израз благог чуђења,
у трену, о,какве радости ,кад бих те збунити успевао!
Ногу у колену савијену и у цик зоре буђења,
јесам ли стварно доживео или их само сневао?

Измислићу да од пољупца укус је остао опор..
Да негде као кроз маглу разазнајем твој лик..
Да заборавих кад те појурио паса луталица чопор,
моју заштитничку храброст, твој уплашени крик.

И рећи ћу за ону страст (а знам да није фер),
била је пламичак, а не пожар, лако се дао гасити..
Да сметнух - била си јагње, или горопадна звер?
Јесмо ли били сити, или ипак незасити?

Рећи ћу да не знам за ах, за ох, ух и ех...
која од тих је речци тишину глуву парала?
Јесу ли искрени били погледи, уздаси, смех,
јеси ли и ти уживала, или се само претварала?

Рећи ћу да те не волим, смислићу гомилу лажи..
А ти између редова праву истину тражи..