Тито

Крајем осамдесетих

деда је са зида скинуо слику друга Тита,

сузних очију, 

нико није ни смео ни хтео ништа да пита.

Посматрао ћутке,

дуго, као да је гледао у њему добар део себе,

уздахнуо, увио га

у Борбу, картон, па у старо Амбасадор ћебе,

на крају одложио 

у дрвени сандук на тавану. Тек сада знам:

лакше је било

разбити Југославију него тај рам!

У књигама се води

да је живео до пролећа две хиљаде друге,

истински, деда је 

те ноћи крајем осамдесетих умро од туге.

Птић

Киша је падала пет дана, и дуже од тога,

зажалио је свако ко икад је певао додоле.

Неверни су гледали небо, псовали бога,

верници с муком успевали томе да одоле.

Пред шесту зору, за инат највећем пљуску

у гнезду што врх је храстових грана савило,

птић голуждрави је крочио, разбивши љуску,

из топлог мрака у хладно, мокро ништавило.

Једва је стигао да рашири слабашна крила

а живот га спремао за први и последњи лет.

Киша, без трунке обзира још јаче је лила

чврсто решена да напокон потопи свет,

ветар, због нечег киван на храст се окомио

не заустављајући свој дивљи плес ни за часак.

Сировом снагом крошњу зграбио и сломио,

јутро пробудио уз силан, страховит прасак.

Седмог дана сунце је облак најзад пробило.

Срушена гнезда без цвркута је облетало јато.

Опало лишће је мртвог птића заробило,

уместо мајке - чврсто га је грлило блато.