уторак, 13. септембар 2022.

Нулта година

Онај тренутак када сам стајао сам за пултом
а она коленима нервозно стискала виолончело,
нека не замери Исус - сматрам годином нултом.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело.

Збила се тад ерупција вулкана покрај Рејкјавика,
преко Атлантика на Острво ветар је носио пепео.
Да ће ми да је гледам без речи постати навика,
схватао сам, и ни мало због тога нисам стрепео.

Опростите, молим вас, моји прадедови и праоци,
ви никад ни пред ким, али ја бих на колена клекао.
Све моје жеље, чежње и снови њени су таоци,
што нисам до тад ниједној, све њој бих рекао.

И нек има слатких двадесет (двадесет једну непуну),
пролеће усред зиме у моме се срцу спремало.
Прстење за венчање украшћу Сатурну и Нептуну,
све мање од тога било би ништа, било би премало.

Презревши страх нежније је стискала виолончело,
плесала с финим нотама Александра Бородина.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело,
поглед на њу је новорођење. Нулта година.

четвртак, 21. јул 2022.

Опсенар

Није то пољубац био већ зрачак Сунца само,
опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји нити смо били тамо,
све је уобразиља, магновење, бунило.

Није то додир био длана и рамена голог,
лист те окрзнуо, дилему ветар разјашњава.
Нисам са тобом причао све био је монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх.
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити се на твом врату укотвио мој дах.

Није то песма била не знам ни ко је Хајне,
другде си чула рецитал о Лорелај и Азри.
Нити је била ноћ у којој ти открих тајне
да вино је најукусније када одстоји и сазри.

Ничега није било признајем срца тешка.
Сећање је опсенар, поткрала му се грешка.

четвртак, 30. јун 2022.

Сукња

Да је сукња била мало шира,
од срамоте не би нашла спаса. 
Ветар који не даје ти мира
подигао би је изнад паса,

наставио, на сву твоју муку,
враголасто бокове да пипка,
спречили би нечувену бруку
црвен сатен и црвена чипка,

трачевима поводе би дала,
(нити крива нити тога свесна),
да си блудна и лаког морала.
Срећа те је сукња била тесна.

уторак, 17. мај 2022.

Оглас

Хитно се тражи балетан
стар пет до седам година.
Пожељно витак и спретан, 
с манирима господина.

Чека га у плесној сали
једна симпатична дама,
живот је вртешка, али,
не жели да плеше сама.

понедељак, 11. април 2022.

Мртве душе

У понедељак је нестало уља и брашна,
у уторак све друге врсте хране,
у среду су очерупане полице,
у четвртак је закатанчен супермаркет.

У петак поче хладноћа страшна,
у суботу престале с радом топлане,
у недељу смо у пећ гурали столице,
у понедељак почели ложити паркет.

У уторак чула се митраљеска јека,
у среду тешка артиљерија,
у четвртак је појачала минус зима,
у петак је кућа остала празна.

У суботу је жртвована библиотека,
у недељу је огањ хранио Стерија,
у понедељак се димио Дима,
у уторак горела Злочин и казна.

У среду смо се грејали дахом,
у четвртак су ређе топови грували,
у петак нису имали шта да руше,
у суботу проглашен крај офанзиви.

У недељу равнодушни пред страхом,
жалисмо што Гогоља нисмо сачували,
да допишемо себе уз Мртве душе,
не верујући да смо остали живи. 



петак, 11. март 2022.

Свуда и нигде

Једном ми је двапут рекла да ме воли
узрујана стихом Александра Блока,
емоције су се отргле контроли,
плесала јој суза по ивици ока.


,,Свуда смо и нигде" , четрнаест слова,
суштина у коју читав живот стаде.
Хитала је ка дну Маријанског рова
и последња мрва заједничке наде.


Додала је: ,,Збогом" , био сам глувонем,
отупелих чула безнадежно хладан,
неспреман да с надом која тоне тонем,
да мрем стари а нов родим се сутрадан.


Свуда смо и нигде, нигде смо и свуда,
истина се види тек кад се оголи.
Одлазећи, док је плакала к'о луда,
једном ми је двапут рекла да ме воли.


среда, 2. март 2022.

Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо, ово није збогом,
видимо се опет са следећим ратом.