Човече

У мрклом мраку твоје крупне очи плаве се,
на стропу један се зрак светлости прелама.
Поноћни лахор лагано размиче завесе,
пропушта Амора да нас прободе стрелама.

Са радија 202 о магли пева Јосипа,
за њом Бора o авиону ком сломиће крила.
Пун Месец по нама нијансу жуте посипа,
шапћеш: "Нисам овако срећна никада била."

Од стопала до врха груди постоји пречица,
но, бирам околне путеве, да дуже трају.
Живи смо све док у нама жива су дечица

која без уздржавања себе потпуно дају.

Снове смо мењали за остваривање снова,
тела испреплетали у неразмрсива клупка.
Као сидром за дно чврсто везана бова

не мрдаш из мог загрљаја, нежна и љупка.

О томе да супротности могу се слагати
до јутра смо доказивали неверним Томама.
Не знам како се зове, не могу лагати,
све што збило се. Пожуда? Страст? Помама?

С гитаром у руци, у такту седам осмина,
смишљам стихове, магију да овековече.
Будим те песмом која је попут тебе фина.
Развлачиш осмех и прозбараш: "Човече!"

ИСТИНЕ

Бацих свом снагом јуче пред сутон
камен ка небу. Закључих смело
да јак сам, да погодићу Плутон,
кроз минут - би ми крваво чело. 

Истине се најлакше добију 
када нам се о главу обију.

Јуче и сутра

Јуче је сузама

до краја света

пратио унука,

ћерку и зета.

Сутра у хлад

под багрем дедин,

сешће брадати

муџахедин.

Ноктурно

У кишној ноћи уз звук Ноктурна,
плеши по мени у ритму нота.
И буди дивља, и буди бурна
као да сутра крај је живота,

и буди ватра, и буди жена
од оних што се довека памте.
Нектар усана и звук Шопена
не дају ми да другима дам те.

Млечак

На источном ободу Маљена
у рано пролеће ниче млечак.
Биљка, од праискона хваљена,
о њој сам слушао као дечак

да кад се са врелом водом смути
један прстохват, (ни травка више),
ко тај чај попије, може чути
природу, како пред зору дише.

Пробуђен из зимског сна хермелин
жали се врапцу, црвенорепцу,
у јесен је окусио пелин
а још горчина траје на непцу,

срну плашљиву сакрио гавез
међу гранама своје младице,
уз договор да потраје савез
док не протутње ловокрадице.

Старом јасену шапуће клека
тек што се умила росом свежом,
да га не плаши бука далека,
то се јежица расправља с јежом.

Жуна и вивак, њен добри другар,
стрпљиво брсте плодове глога.
Шуму звиждуком буди чешљугар,
не постоји звук лепши од тога.

Дрену, здравцу и сремушу клека
неоспориву истину нуди:
Све је складно кад нема човека.
Све што вреди упропасте људи.

Трајте

О, заједничка и блажена Тмино 
преиспуњена жудњом и похотом, 
неублажена током ноћи Врелино, 
јутру што прети смејте се грохотом. 

Не завршавајте се никад! Трајте! 
На колена ћу понизно пасти, 
молим вас још мало ње ми дајте 
а онда нека умрем од страсти!

Рихтер

Сутра када би пришла мени 
и усне ми дала, 
забележила би осам степени 
Рихтерова скала. 

Такви сусрети када се десе 
Земља се тресе.