Жаку Преверу

Недеља.  Логично, не ради фарбара.

Под надстрешицом таман два места.

Мало је вероватно да се зове Барбара

хиљаду километара далеко од Бреста.

Но, док се од провале облака крије

у заклон од сопственог тела мањи,

размишљам о томе како киша лије

к'о онда у Сијамској улици, у Бретањи, 

и ко је та девојка срећна и мокра:

Маја? Данијела? Светлана? Марија?

Живот је лопов, скоро све нам покра,

јесте Жак, "...рат је велика свињарија...",

а ипак, када она осмех развуче

сви погрешни дани постану бајати,

погледом шапуће: ,,Мир је почео јуче

и до краја ће наших живота трајати".

Никога није било крај капије.

Нико је именом није звао.

Може ли човек да се напије

само од тога што му је жао?

Јер киша преста. И она неста.

Осташе тек две-три капи на реверу.

Хиљаду километара далеко од Бреста

одзвања нечујно "Хвала, Преверу"..

На барикадама

Те јулске ноћи када се од Судана отцепио Јужни Судан
био сам будан,
посматрајући на ТВ-у веселе становнике Џубе
како се грле и љубе.

Десетине хиљада мушкараца и жена,
пијаних од славља, у камере CNN- a
пред Парламентом и бомбама срушеним зидом
узвикивало је: ,,Freedom!" ,,Freedom"!

Скоро до детаља пресликано јесте
било у зиму деведесет и шесте.
На граници Коларчеве и Српских владара,
са много енергије и још више жара

уз звуке пиштаљки, шерпи, лонаца, труба,
пред  кордонима милиције наоружаним до зуба
клицасмо громко: ,,Слобода!"  ,,Слобода"!
О, како је мало потребно да се све проспе и прода.

Мај двехиљадедвадесеттреће,
четврт века траје осећај чудан.
Ко је имао више среће?
Србија или Јужни Судан?

Успаванка за Ану Ах.

,,Ко је уопште та Ана Ахматова?",
питао сам се давних дана
док сам по три степеника између спратова
прескакао од приземља до твога стана.

А ти би ме зграбила већ у ходнику уском
не осећајући ни стид ни тескобу,
рецитујући на течном руском
,,Добро је овде" и ,,Вечерњу собу".

И би и добро, и вече, и соба,
од Твоје и Моје градисмо Наше,
шаптала си гризући ми рамена оба
,,Нећемо пити из исте чаше".

Саучеснички су застале и поклопиле
се казаљке свих земаљских сатова.
О, како сте ме жеднога опиле
једнако ти и Ана Ахматова.

Белег тог доба заувек носим.
Кунем се богом и Георгијем светим
научих наизуст све њене песме осим:
,,Тебе се врло ретко сетим".

Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш
лепотом која све друго успе да засени.

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран
сва чула будио док је лебдео над водом.

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела.
О, знам шта значи кад очи тако цакле,
изговор беше да те је врелина слудела.

Плитку си воду згазила ногама босим,
тело се њихало заносним ритмом фламенка,
морао сам тада да клекнем и да те просим,
заувек да будем ти штит, бедем и сенка.

Бледим руменилом ближила се зора из потаје,
љубавним појем дозивале су се сиве чапље.
Молио сам сваки тренутак да вечно потраје
док мед са твојих усана по мени капље.

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени.

Марш!

На месном гробљу у Запорожју

ископана је никад дубља рака.

Уз људску сузу и опрост божју

у њу су спуштена три дечака.

Са друге стране, на крају села

коме се нико не сећа имена,

три су мајке скрханих тела

грлиле три сандука лимена.

А ви, бедници, не часећи часка,

ценећи доларе више од туге,

прогласисте милијардера Маска

нај губитником двадесет друге?!?!

Животи деце? Мајчини крици?

Стидите се... То су губици!

Одједном

Одједном, све је стало. 

Сунце је замолило Венеру

да не ротира у супротном смеру,

Африка матицу Нила

да остане где је била,

стратуси капи кише

да не падају више,

пролеће шапнуло мају

да ће заувек да трају,

млинар просуо пшеницу,

зауставио воденицу,

точак неће да меље..

Одједном, све је стало,

осим жеље.

Нису твоје усне криве

Нису твоје усне криве

што су благоглагољиве,

да л' говоре или ћуте

без разлике разум муте.

Не постоје њима сличне

завођењу тако вичне:

довољан је тек осмејак

да најјачи буде нејак,

неустрашив да се преда

зарад једне капи меда

од помаме и од жудње,

као да је јутро судње.

Пољубац на њима скривен

чежњом пролећном умивен,

по мекоти својој чувен

у звездану ноћ обувен,

српом Месечевим клесан

преобраћа сан у несан,

опијеник не зна слуђен

је ли будан или буђен

ил' у исто време оба?

Ко једном им укус проба

обезнањен види свуда

путоказе к Земљи чуда.

Чедне, медне, к'о ниједне,

слашћу кроје неспокоје.

Немири међ' њима живе,

нису твоје усне криве.