Млечак

На источном ободу Маљена
у рано пролеће ниче млечак.
Биљка, од праискона хваљена,
о њој сам слушао као дечак

да кад се са врелом водом смути
један прстохват, (ни травка више),
ко тај чај попије, може чути
природу, како пред зору дише.

Пробуђен из зимског сна хермелин
жали се врапцу, црвенорепцу,
у јесен је окусио пелин
а још горчина траје на непцу,

срну плашљиву сакрио гавез
међу гранама своје младице,
уз договор да потраје савез
док не протутње ловокрадице.

Старом јасену шапуће клека
тек што се умила росом свежом,
да га не плаши бука далека,
то се јежица расправља с јежом.

Жуна и вивак, њен добри другар,
стрпљиво брсте плодове глога.
Шуму звиждуком буди чешљугар,
не постоји звук лепши од тога.

Дрену, здравцу и сремушу клека
неоспориву истину нуди.
Све је складно кад нема човека.
Све што вреди упропасте људи.

Трајте

О, заједничка и блажена Тмино 
преиспуњена жудњом и похотом, 
неублажена током ноћи Врелино, 
јутру што прети смејте се грохотом. 

Не завршавајте се никад! Трајте! 
На колена ћу понизно пасти, 
молим вас још мало ње ми дајте 
а онда нека умрем од страсти!

Рихтер

Сутра када би пришла мени 
и усне ми дала, 
забележила би осам степени 
Рихтерова скала. 

Такви сусрети када се десе 
Земља се тресе.

Грешница

Нити сам лажно плакала,
нити се лажно смешила,
молитве нисам прескакала,
нигде нисам погрешила,

ни крала нити грабила,
никоме крила секла.
ни нож у леђа забила,
никоме реч лошу рекла,

никога понижавала
нит се у прса бусала,
ни лажну наду давала,
ни чорбу ђавољу кусала,

нити сам судбу кињила,
нити псовала светиње,
нити сам подетињила
кад све друге подетиње,

никад се ни са ким побила,
ни ватре нигде палила,
нити сам ишта добила
нити због тога жалила,

нити сам у грех хрлила,
нит с Богом збијала шале.
Због тога што бих те грлила
нек ме на ломачи спале!

Ноћна смена

Сан тражи скровиште испод капка,
милује глуво доба рамена.
Казаљка стоји, у месту тапка,
пролази још једна ноћна смена.

Путују мисли кроз дуги ходник,
ниоткуда се не чује жамор.
Алфа Кентаур, најближи сродник,
својом светлошћу умива мрамор,

спи КБЦ Бежанијска коса,
кишом децембарском умивена.
Кломпе милују стопала боса,
пролази још једна ноћна смена.

Понекад миран мрак бити уме,
но, чешће немир лукаво нуди
бескрајан низ без коначне суме,
који давна сећања буди.

На столу игла стрпљиво чека
да је позове нечија вена,
само у сну за све има лека,
пролази још једна ноћна смена.

Никоме не причам тајну шта би
било да се однекуд из таме
појави неко и да ме зграби,
неко ко разуме и зна ме,

скупа да побегнемо од свега,
у загрљају чврстом ко стена.
И оном ко негује треба нега.
Пролази још једна ноћна смена.

Идила

Недељно јутро, кафа, кроасан,

музика тиха и твој смех гласан,

не тражим много, то је мила

зимска идила.

Усне на усне, рука у руци,

чаробни би били тренуци.

Да смо били

Да смо били мало више храбри,

страст пустили да у срце уђе,

поздрављали не би канделабри

туђе сенке и кораке туђе.

Ноћ априлска црна као катран

даље носила би нас ка мају,

благословеним бих био сматран

у твом оку и твом загрљају.

Да смо били мало више смели,

веровали да то љубав јесте,

до сад сигурно би запосели

Хималаје и Монт Евересте.

Обесмислили би парадоксе:

неспојиво може да се споји!

Нови, врли свет се ствара док се

са твојима множе снови моји.

Да смо били мало више јаки

за тешке и крупне залогаје,

зрачак светла пронашли би чак и

тамо где одувек мало га је.

Победник у неизвесној битки

одлучен би био за час тили,

мудри, храбри, смели, јаки, бритки,

да смо били - али нисмо били.

Престали су дамари да бриде,

успориле жиле куцавице.

Време не зна унатраг да иде,

казнило нас јер смо кукавице!