Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш
лепотом која све друго успе да засени.

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран
сва чула будио док је лебдео над водом.

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела.
О, знам шта значи кад очи тако цакле,
изговор беше да те је врелина слудела.

Плитку си воду згазила ногама босим,
тело се њихало заносним ритмом фламенка,
морао сам тада да клекнем и да те просим,
заувек да будем ти штит, бедем и сенка.

Бледим руменилом ближила се зора из потаје,
љубавним појем дозивале су се сиве чапље.
Молио сам сваки тренутак да вечно потраје
док мед са твојих усана по мени капље.

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени.

Марш!

На месном гробљу у Запорожју

ископана је никад дубља рака.

Уз људску сузу и опрост божју

у њу су спуштена три дечака.

Са друге стране, на крају села

коме се нико не сећа имена,

три су мајке скрханих тела

грлиле три сандука лимена.

А ви, бедници, не часећи часка,

ценећи доларе више од туге,

прогласисте милијардера Маска

нај губитником двадесет друге?!?!

Животи деце? Мајчини крици?

Стидите се... То су губици!

Одједном

Одједном, све је стало. 

Сунце је замолило Венеру

да не ротира у супротном смеру,

Африка матицу Нила

да остане где је била,

стратуси капи кише

да не падају више,

пролеће шапнуло мају

да ће заувек да трају,

млинар просуо пшеницу,

зауставио воденицу,

точак неће да меље..

Одједном, све је стало,

осим жеље.

Нису твоје усне криве

Нису твоје усне криве

што су благоглагољиве,

да л' говоре или ћуте

без разлике разум муте.

Не постоје њима сличне

завођењу тако вичне:

довољан је тек осмејак

да најјачи буде нејак,

неустрашив да се преда

зарад једне капи меда

од помаме и од жудње,

као да је јутро судње.

Пољубац на њима скривен

чежњом пролећном умивен,

по мекоти својој чувен

у звездану ноћ обувен,

српом Месечевим клесан

преобраћа сан у несан,

опијеник не зна слуђен

је ли будан или буђен

ил' у исто време оба?

Ко једном им укус проба

обезнањен види свуда

путоказе к Земљи чуда.

Чедне, медне, к'о ниједне,

слашћу кроје неспокоје.

Немири међ' њима живе,

нису твоје усне криве.

Језа

Душегупке

пуне дупке.

Кожа и кости.

Боже, опрости.

Снешка

Позвао сам Јанка
да се са мном санка,
али, гле проблема,

Јанко санке нема!

Зато питам њега
хоће ли од снега
да правимо Снешка?
А Јанко се смешка..

Направисмо тело
велико и бело,
за нос једна лепа,
фина шаргарепа,

шерпа као капа,
за руке два штапа,
а за очи Јанко
наш'о дрвце танко..

Имали смо среће

и две грудве веће 

послужише сврси,

да се Снешко прси!

Тек на самом крају

кад зачусмо грају

и смех малишана

дошлих са свих страна,

схватили смо грешку,

направисмо - Снешку!

Лева хемисфера

Не сећам се 

шта си те ноћи имала на себи.

Мајицу кратких рукава? Свилену блузу?

Штавише, можда обе?

,,Timberland" ципеле купљене у ,,Office shoes"-у?

Године сећање дробе.

Фармерке са панчевачког бувљака?

Доњи део тренерке марке ,,Lacoste"-а?

Кривица је никад гушћег мрака

што мало шта у памћењу оста.

,,Palmolive" крему? ,,Dove" купку?

Ланчић, привезак дванаестокраки крст?

Пирсинг на обрви или пупку?
Немам ниједан доказ чврст.

Стога...

Тврдити ће се једино моћи

кад се по левој хемисфери загребе,

да ја сам имао те ноћи

на себи - тебе.