среда, 4. јануар 2023.

Лева хемисфера

Не сећам се 
шта си те ноћи имала на себи.

Мајицу кратких рукава? Свилену блузу?
Штавише, можда обе?
,,Timberland" ципеле купљене у ,,Office shoes"-у?
Године сећање дробе.

Фармерке са панчевачког бувљака?
Доњи део тренерке марке ,,Lacoste"-а?
Кривица је никад гушћег мрака
што мало шта у памћењу оста.

,,Palmolive" крему? ,,Dove" купку?
Ланчић, привезак дванаестокраки крст?
Пирсинг на обрви или пупку?
Немам ниједан доказ чврст.

Стога...
Тврдити ће се једино моћи
кад се по левој хемисфери загребе,
да ја сам имао те ноћи
на себи - тебе.

четвртак, 29. децембар 2022.

Хрчак

Тужна је судбина кућног хрчка,
тужнија не постоји.
По кавезу упорно у круг трчка,
јури, а у месту стоји.

Нити да осети дашак ветра,
ни сјај сунчевог зрака,
проводи у четврт кубног метра
живот од јутра до мрака.

Заварава га сопствена сенка,
грозничаво је гања,
мислећи да је питома женка,
о, разочарања!

Тек када остану једног дана
непопијена вода
и у углу нагомилана храна,
спознаће шта је слобода.

Зауставиће се заувек котури,
никога да их врти,
кроз отвор ће рука да се протури,
нема живота пре смрти.

У дну дворишта, без свечаног чина
грумен ће земље га скрити.
Тужна је кућног хрчка судбина,
тужнија не може бити.

среда, 28. децембар 2022.

Партенон

Две кесе у левој, кофер у десној руци,
угао Булевара уметности и Михајла Пупина.
Прелази улицу док прате је чудни звуци:
судар тегли ајвара и слатког од купина.

Бруцошкиња на Фармацеутском факултету,
од снова и непочињених грехова млађа.
Схватам, док дарује најлепши осмех на свету,
то су тренуци у којима поезија се рађа.

Јутрос је дошла из своје вароши поневши тугу,
двомесечне залихе хране и нешто новца,
к стану измајмљеном у Малом Мокром Лугу
од теткиног назови пријатеља, удовца.

Длан, помодрео од за њу претешког товара,
нежним покретом спушта на моје груди.
Схватам, ,,Добар дан, Небојша" док изговара,
то су тренуци у којима поезија се буди.

На листи најбољих дана овај је место водеће.
Грми, небо из неког разлога од беса кипти.
По поду гомила наше разбацане одеће
и провидним маркером подвучених скрипти,

а ми загрљени, од сопствених мисли тиши,
на врху управо саграђеног Партенона.
Схватам, док шапће ,,Хајде ми песму напиши",
то су тренуци у којима поезија је Она.

четвртак, 17. новембар 2022.

Тито

Крајем осамдесетих
деда је са зида скинуо слику друга Тита,
сузних очију, 
нико није ни смео ни хтео ништа да пита.

Посматрао ћутке,
дуго, као да је гледао у њему добар део себе,
уздахнуо, увио га
у Борбу, картон, па у старо Амбасадор ћебе,

на крају одложио 
у дрвени сандук на тавану. Тек сада знам:
лакше је било
разбити Југославију него тај рам!

У књигама се води
да је живео до пролећа две хиљаде друге,
истински, деда је 
те ноћи крајем осамдесетих умро од туге.

среда, 9. новембар 2022.

Птић

Киша је падала пет дана, и дуже од тога,
зажалио је свако ко икад је певао додоле.
Неверни су гледали небо, псовали бога,
верници с муком успевали томе да одоле.

Пред шесту зору, за инат највећем пљуску
у гнезду што врх је храстових грана савило,
птић голуждрави је крочио, разбивши љуску,
из топлог мрака у хладно, мокро ништавило.

Једва је стигао да рашири слабашна крила
а живот га спремао за први и последњи лет.
Киша, без трунке обзира још јаче је лила
чврсто решена да напокон потопи свет,

ветар, због нечег киван на храст се окомио
не заустављајући свој дивљи плес ни за часак.
Сировом снагом крошњу зграбио и сломио,
јутро пробудио уз силан, страховит прасак.

Седмог дана сунце је облак најзад пробило.
Срушена гнезда без цвркута је облетало јато.
Опало лишће је мртвог птића заробило,
уместо мајке - чврсто га је грлило блато.

среда, 26. октобар 2022.

Успаванка

Другачијим све се чини
по мраку и месечини:
обрис сензуалног акта,
младеж изнад левог лакта,
две-три модрице на чланку.

А све исто је, уствари,
пламен који греје, жари,
хушка срце заљубљено
да ти дахом, лепа жено,
рецитује успаванку.

уторак, 13. септембар 2022.

Нулта година

Онај тренутак када сам стајао сам за пултом
а она коленима нервозно стискала виолончело,
нека не замери Исус - сматрам годином нултом.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело.

Збила се тад ерупција вулкана покрај Рејкјавика,
преко Атлантика на Острво ветар је носио пепео.
Да ће ми да је гледам без речи постати навика,
схватао сам, и ни мало због тога нисам стрепео.

Опростите, молим вас, моји прадедови и праоци,
ви никад ни пред ким, али ја бих на колена клекао.
Све моје жеље, чежње и снови њени су таоци,
што нисам до тад ниједној, све њој бих рекао.

И нек има слатких двадесет (двадесет једну непуну),
пролеће усред зиме у моме се срцу спремало.
Прстење за венчање украшћу Сатурну и Нептуну,
све мање од тога било би ништа, било би премало.

Презревши страх нежније је стискала виолончело,
плесала с финим нотама Александра Бородина.
Завршило се шта је било, шта ће бити је почело,
поглед на њу је новорођење. Нулта година.