уторак, 19. јануар 2021.

У ноћи Богојављења

По легенди, у ноћи Богојављења
бива што никад сем тада не бива,
ко се не боји студи и дављења
може у поноћ Дунав да преплива..

Са оне стране Месец је млађи,
жут и округао као јабука,
сто пута ме је хватао у крађи,
ћутао, да се не диже халабука..

Њене су усне све што сам крао,
ноћи нас својим скутима крише,
после свега ми је једино жао,
што нисам чешће, што нисам више..

Исте ме чежњиве слике прогоне:
изнад колена хаљина набрана,
њено неубедљиво строго ,,не",
било је стрепња пре него забрана..

Дланови знали су где да се удоме,
пратили обрисе бујних јој груди..
Луд се радује једнако лудоме,
о, да, ми смо били баш луди..

Све стране света воде некамо,
све стазе до ње знају ми ђонови..
Постоји љубав коју одувек чекамо,
да се деси и никад не понови..

Живот свакоме судбину кроји
да се испитује и прерачунава..
Све што је било заувек постоји
записано с оне стране Дунава..


понедељак, 21. децембар 2020.

Човек

Човек, то је клатно што се стално љуља,
на тананој нити осуђен да виси,
ваздан тражећ' излаз из дубоког муља
с надом која оста на мајчиној сиси.

Ума свог и снаге добровољни донор,
годинама лечен мрвама плацеба,
научен да мисли - што је дубљи понор
снажнији је одраз бескрајнога неба.

Трпељивост дуга поломиће кичму,
повијаће главу терет тешког јарма,
док ударци пљуште, трпи, није бич му
казна ни голгота, само лоша карма.

Посматраће живот с приобаља реке,
врхове планина називаће домом,
чекајући сунце, пашће попут смреке
у олујној ноћи половљене громом.

Тихо ће крај одра шапутати руља:
,,Штета, све што није, могао је бити!''
Човек, то је клатно што се стално љуља,
осуђен да виси на тананој нити.

четвртак, 12. новембар 2020.

Успаванка за Александра Б.

Ти, који никада ниси журио,
куд јурну на другу страну плота?
Преварио си нас, стао, зажмурио,
а тек је прошло подне живота.

Што ниси сподоби с косом у шаци
у лице пљунуо и опсов'о мајку,
натерао је да црну одору збаци
и прекине дугу и мучну хајку!

Знаш, мртви и када умру живе,
видиш их у невидљивим знацима.
У инат не ори небеске њиве,
седни у хлад међу шљивацима,

посматрај трагове које си утро
анђела два ће по њима газити.
Спокојно, знајући да свако јутро
неко одгоре на њих ће пазити.

Ветрови прозирни венац плету,
новембар скрушено зденац копа,
за тебе и ову презрену сету
дубљу од тричавих десет стопа.

На позорницу се са сузама ступа,
с позорнице наше те сузе прате.
Круг је затворен. Тишина тупа.
Тешке се истине тешко схвате.

Бол има стотину нијанси мрака,
неке су смрти ужасно преране.
Вечнаја памјат и земља лака,
мирно спавај, добри наш деране.
 







понедељак, 14. септембар 2020.

Реквијем

Одмори, мајко моја... Одмори...

И много јачима било би заморно,

тешко је да против бола се бори

ако је дубљи но море Мраморно..


Изненађене су ноћи самотне,

касни она што никад не закасни,

да скине прашину с пећи шамотне

и поређа слике на нахткасни,


чуде се, скроз су утихнули шапати,

у сто се нијанси туга прелива..

Разумем те.. Можеш очи склапати,

у том сну неко ће да те целива..


Последњи поглед уместо ,,хвала"

последњи додир лак као мелем,

за све вредно што си ми дала..

Хајде лагано, ,,Ђелем, ђелем"..


Око, та брана непромочива

попушта.. Данас сузе не кријем..

Уз узглавље за вјек и вјеков почива 

љубав преточена у овај реквијем..


Вино је кисело, горко је кољиво,

од ветра сакривена свећа гори.

Небо је одлучно и неумољиво..

Одмори, мајко моја... Одмори..


уторак, 25. август 2020.

Тор

Да завирим на дно твоје душе,
ко зна шта бих затекао тамо,
пуста поља свенула од суше
по којима ниче коров само.

А хтела би, не реци да не би,
када драги громким гласом викне:
,,Хеј, љубави, полазим ка теби''
да маслачак свуд по пољу никне!

Да завирим на дно твоје душе,
нашао бих, не мораш ми рећи,
запуштене дворце што се руше,
споменик недочеканој срећи.

А хтео бих, није баш да не бих,
бол гурнути у дубоки зденац,
све стихове што не употребих
теби сплести у сонетни венац.

Да пригрлим чекић и мач Торов
у дно твоје душе да завирим,
кад заувек истребим сав коров
спокојан крај тебе да се смирим!

понедељак, 08. јун 2020.

Сунце

Понеси два-три зрака у шаци,
чувај их као пума младунце..
Када ме сретнеш у вис их баци,
нек небо гори, буди ми Сунце..

уторак, 26. мај 2020.

Лесото


Дивља попут Габона,
врелија од Алжира,
својим осмехом она
срцу не да ми мира..

Раскошна попут Кеније,
одлучна као Гамбија,
уз њу је небо шареније,
свака реч стопут храбрија..

Опасна као Либија,
живља но што је Судан,
кад се уз мене прибија
сваки је мишић будан..

Издашна попут Чада,
далека као Комори,
уз њу се порађа нада
док као киша ромори..

Смела као Џибути,
тиша од Етиопије,
мирисом своје пути
ошамути ме и опије..

Живахнија од Гане,
једра попут Анголе,
заводи натанане,
такве се жене воле!

Снажна попут Марока
или Гвинеје Бисао,
за искру из њеног ока
сто бих дуката дао..

Чаробна као Того,
слађа од Мауританије,
жалим често и много
што је не сретох раније,

да шапнем јој: ,,Лепото,
не буди више тужна!
Ти бићеш мој Лесото,
ја твоја Африка Јужна"!