Небу нисам миљеник

Пред поноћ је кренуо снег,
пред зору стегао мраз!
Небу нисам миљеник,
крије ми путоказ..

А ја, храбро срце,
мршавом надом огрнут,
не одустајем,
тражим пут..

У инат снегу и мразу,
до тебе - наћи ћу стазу!

Причала ми

Причала ми о Толстоју,
класицима и књигама,
а ја њој о кошаркашким
и фудбалским лигама..

Причала ми о Шопену,
о музици и нотама,
а ја њој о тикетима,
фиксевима и квотама..

Причала ми о Спилбергу
и о новом филмском хиту.
Ја о тучи навијача
у Загребу и у Сплиту..

Причала ми о Бил Гејтсу,
о фејсбуку и о блогу..
А ја њој о Блеку Стени,
Загору и Дилан Догу..

Знала је да њене приче
никад нисам слушао..
Не знам ни сам како сам јој
ја у срце ушао!

Девојка са анђеоским ликом

У препуном ноћном бару
збуњена је она била,
као дуња на ормару
мирисом ме омамила.

Погледала ме је једном,
послала ми поглед благ,
и у моме срцу жедном
оставила дубок траг.

Далеко од ње сам сео,
послао јој осмех кришом,
и - нисам је више срео,
нестала је с првом кишом!

И никад нисам испричао ником...
Још тражим девојку са анђеоским ликом!

Умем и ја

Умем и ја...
Да на груди привијем и да тешим...
По потреби уздишем или се смешим...
Да уделим лажни комплимент
речима финим...
Умем и ја,
али... То не чиним...

Умем и ја...
Да вешто баратам отрцаним фразама...
Усхићено се додворим маминим мазама,
које су, наглас потврдићу,
најбоље у свему...
Умем и ја,
али... Чему?

Умем и ја...
Да прострем и развучем црвени тепих...
И уз пар китњастих реченица лепих,
појачам набујали его
псеудо господи...

Умем и ја,
али... Куда то води?

Умем и ја...
Али... Хвала Богу...
Оно што умем, понекад,
просто - не могу!

Колена

Уморан од свега, једва будим се.
На њу да не мислим, стварно трудим се.

И не знам где да кренем, свуд је сивило.
Срце се уз тугу чврсто привило.

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!

Испочетка тако сваке вечери,
топе ми се снови као глечери.

Знам да није патња а не знам шта ли је,
оно што ме вуче на дно провалије...

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!

Ниси ти таква

Заборавићеш, некад се бојим,
у вртлогу времена, моја мила,
капи кише на уснама мојим,
које си жедним уснама пила!

Остаће једва скривена чежња
за оним топлим мајским даном,
кад сам размак од врата до глежња,
хиљаду пута мерио дланом!

Ипак...
Ниси ти таква, добро знам те,
не би се залуд у мене клела,
године иду ал' усне памте,
сваки младеж са твога тела.

Звезде

Зашто су звезде тако рано поспавале?
Зар се плаше да облаци нагло не навале?

Зашто су ноћас тако рано заспале?
Да л' су потамнеле? Или се распале?

Зашто су звезде тако рано задремале?
Можда су чуле да су се кише спремале?

Зашто су ноћас тако рано уснуле?
Можда се не виде јер су се магле згуснуле?

Зашто су звезде тако рано очи склопиле?
Зар су превише сијале па се истопиле?

Зашто су ноћас тако рано већ снивале?
Јесу ли можда олује ишчекивале?

И то баш кад сам хтео високо да се винем,
и мојој драгој најсјајнију скинем!

Лоша процена

Гледала ме с подозрењем,
као - нисам нека фаца!
Сада ево под њом стењем,
по мени се она баца!

Мислила је има бољих,
да сам друга-трећа лига!
Икс пута је задовољих,
ни за шта је није брига!

Сматрала је да сам нула!
Штребер, слабић препун мана.
Сад пода мном гласно урла,
не пушта ме већ три дана!

Промрмљала срећног лица,
сатерана скроз у ћоше:
,,sorry, моја је кривица,
проценила сам те лоше!"

Како је зелена била моја долина

На врху брда са својим псом сам стајао,
ја сам ћутао он је на звезде лајао.
Ветар северни је ледио крв у венама,
ми му пркосили на највишим стенама.

Јутро децембарско мраз оштро је резао.
Даље но икада замагљен поглед је сезао,
на месту забрана осташе празне голети.
Ко је могао онакву шуму не волети?

Козијим стазама од лоших мисли сам бежао,
са сваким звуком мој верни пас је режао.
А ћутао би, када би само знао да не треба
плашити пар недавно пристиглих тетреба.

Са видиковца поглед пуца у недоглед,
све до језера које је оковао танак лед.
Пустош, тамо где беху храстови столетни,
ко је могао онакву лепоту не волети?

Гледам, боље да не видим, срце се цепа.
Тек је свануло, а ипак, свуда је тмина.
Тужна је истина, лепо горе села лепа,
о, како је била зелена моја долина!

Слатка девојчице

Слатка девојчице хајде одрасти,
доста си била дерле..
Престани олако просипати
сузе ко бисерне перле..

Загрли ме к'о што си некад
грлила свог плишаног меду,
и не бој се, док си уз мене,
све је у најбољем реду..

Не помињи календаре
древних Инка и Маја..
Све и да сутра буде смак света,
бићу са тобом - до краја!

Хвала

Узе део моје интиме,
а део ми своје дала...
Није ми стигла рећи ни име,
бар да јој кажем - хвала!

Сврати

Сврати на партију јамба,
на колу и густи сок..
Сврати да слушамо Рамба,
и Њу кидс он д блок!

Сврати да пијемо кафу,
ја ћу је скувати лично..
Сврати да једемо јафу,
смоки и томе слично..

Сврати да играмо жмурке,
масне фоте и лоре..
Сврати и биће журке,
провода лудог до зоре..

Сврати да играмо реми,
у среду бићу код куће..
Сврати сам ћу да спремим
пудинг и кокице вруће..

Сврати да гледамо Те-Ве,
други дневним и ЗаМ..
Сврати кад не буде кеве,
сврати - кад будем сам!

Брзо се врати

У шест и десет сат ти звони,
устајеш, на посао журиш!
Куваш на брзину прву кафу,
па испијаш тај бућкуриш..

Остављаш светло, ненамештен кревет,
и кармин на ивици шоље,
откидаш комад јучерашњег хлеба,
и облачиш се брже-боље..

Пакујеш марамице и телефон,
пољубац ми утиснеш на врат,
у полусну чујем звук кључа у брави,
и одлазећих корака бат!

Остајемо тишина и ја у соби,
споро пролазе сати..
Не волим кад се пробудим сам!
Хеј! Брзо се врати!

Ако одем

Ако одем...
Шта ће да ме на тебе сећа?
Лажи? Увреде? Поступци бахати?
Јесте, ја имам широка плећа,
али... Не можеш ме довека јахати!

А отићи ћу...
Мркли мрак биће ми јатак!
Тих попут сенке кроз шипраг и честар..
За неке ствари живот је кратак,
за неке, опет, ја сам престар!

А ти?
Смеј се, премда би хтела занемети,
а плачи кад нема никог да чује те!
Глуми да спокој ништа не ремети,
да нема трунке беса и сујете!

Ако одем...
Шта ће да ме на тебе сећа?
И имаш ли трунке страха ти,
да ћу те збацити са својих плећа,
јер... Не можеш ме довека јахати...

Крај чаролије

Верујеш можеш да спасиш
ово наше расуло..
Са нама биће све у реду,
каже ти шесто чуло!

А твоја ме љубав дави
као огромна анаконда!
Када се црв сумње јави,
шта нам је чинити онда?

Можеш да лажеш себе
да са мном је идила,
и да никада у животу
ниси срећнија била!

Али прва суза кад се пролије
крај је чаролије!
Прва суза кад се пролије,
крај је чаролије!

Сакриј се иза ћошка,
стави главу међу дланове,
зар је могуће да си са мном
имала озбиљне планове???

Добро знаш ко сам и шта сам,
неки ђаво у мени је,
ти си ипак заслужила
нешто мало поштеније!

Јер прва суза кад се пролије,
крај је чаролије!
Прва суза кад се пролије,
крај је чаролије!

Крај мене

Спусти се крај мене, лагано очи склопи,
и уместо сока моје усне попиј!

И буди тиха, скупи се и ћути,
пусти да удишем мирис твоје пути.

Док смо заједно будимо неми,
само ми усне на поклон спреми!

Тишина ова обома годи,
у своје скривене скуте ме води!

Спусти се крај мене, лагано очи склопи,
и уместо сока моје усне попиј!

Плавуша за воланом шкоде

Плавуша за воланом црвене шкоде
закуцала се отпозади у мој браник!
Истрчала из аута сва усплахирена
у руци држећи новчаник.

Рече како на посао жури,
није на време повукла ручну,
и богзна како се извињавала
за насталу ситуацију мучну.

Додаде како има другара лимара,
понудила новац и полису,
каже: "Да завршимо у четири ока
док саобраћајци наишли нису"!

Кришом сам гледао њен хаљетак
нехајно задигнут изнад бока,
и помислио: "Да, сјајна идеја,
да завршимо у четири ока".

Таман сам замишљао како ли је
такву плавушу љубити,
чича ме у бордо пежоу пренуо
и почео махнито трубити!

Одмахнух лаконски: "Ништа, ситница",
она уз осмех и захвалност оде.
Испратио сам чежњивим погледом
звук мотора црвене шкоде.

Понекада се у сећањима вратим

плавуши и милом јој лику,

стоји нетакнута успомена на њу,

улубљење на задњем бранику.

Читач

Читао сам, нема ту мистике,
хиљаде густо куцаних страна.
Од лектире до белетристике,
од енциклопедија до романа.

Било је књига DE LUXЕ издања,
кожни повез, гравура фина,
а кад се удубим - разочарања!
Промашај и форма и садржина.

Но ипак и поред свих тих фелера,
уз мало рекламе и много буке
доспеју на врх листе бестселера,
лако се преносе од руке до руке.

А друге, од рециклираног папира,
склоњене на дно прашњавих шкриња,
ни док се читају не дају мира,
ватра на свакој страници тиња.

Око њих се не подиже граја,
фабула је специфична, ретка,
нестрпљив сам кад дођем до краја
да кренем са читањем испочетка!

Све књиге једна другој личе,
и свака се од њих једнако листа.
Но, свака носи своје приче,
ниједна књига није иста!

Боже

Боже, створи ме опет!
Хоћу да будем нов!
Обећавам, бољи бићу,
треба ми благослов!

Бићу ти јагње, одано, верно,
нећу те псовати!
Боже, узми чекић у руке,
почни ме ковати!

Боже, теби се то може!
Боже, теби се то може!

Нећу више бити лаком,
да се молим Богу сваком,
грехова ме ослободи,
својом руком ти ме води!

Боже, теби се то може,
Боже, теби се то може!

Боже, насликај ме опет,
узми платно и кист!
Хоћу да се поново родим,
хоћу да будем чист!

Имаћу више вере у тебе,
име ти славити,
Боже, замешај боје,
почни ме правити!

Боже, теби се то може,
Боже, теби се то може!

Нећу више бити лаком,
да се молим Богу сваком,
грехова ме ослободи,
својом руком ти ме води!

Боже, теби се то може,
Боже, теби се то може!

Несуђеној невести

Ноћас шапућем песму
мојој несуђеној невести!
Језиком немим, неразумљивим,
ветар ће јој превести!

Да јој бисерне очи зацакле,
и медне усне напуће,
док покушава да протумачи
шта ветар шапуће...

Хлад тополе

Тихо тече бистра речица,
сунце пржи поље пшенице.
Ту сам кад смо били дечица,
теби расплео плетенице.

И журио иза старе школе,
да те љубим у хладу тополе..

    Сад у хладу од тополе,
    седи друго двоје младих,
    и не крију да се воле,
    ја се питам шта урадих?

    Што оставих своје мило,
    да пати и сузе рони,
    другачије све би било,
    ех, да су ми дани они!

Ситна риба плива речицом,
јесен рана, жетва готова.
Дуг је пут а ја сам пречицом,
прескакао преко плотова.

Све журећи иза старе школе,
да те љубим у хладу тополе!

    Сад у хладу од тополе,
    неко други срећан седи,
    успомене још ме боле,
    и кајем се ал' шта вреди?

    Што оставих своје мило,
    стару мајку, оца, браћу,
    другачије све би било,
    све док живим туговаћу!

Како је глупо бити леп

Како је глупо бити леп,
о како је глупо бити леп!
Креатор те изнервира,
носиш шта ти он сервира,
како је глупо бити леп!

Боље мозак сакривати,
и на штиклама снивати,
како је глупо бити леп!

Ти си звезда фешн-вика,
празник кича и гламура,
штампа пуна твојих слика,
фасцинантна нова цура,
фасцинантна нова цура!

Груди севају на писти,
лажни сјај ти много значи,
у жирију крелци исти,
погледом те сваки свлачи,
погледом те сваки свлачи!

О како је је глупо бити леп!

Мани главу, паси траву,
сањај круну, светску славу,
како је глупо бити леп!

Баш те боли шта ти раде,
ти си фаца са естраде,
како је глупо бити леп!

Ти си звезда те-ве Пинка,
празник кича и гламура,
штампа пуна твојих слика,
фасцинантна нова цура,
фасцинантна нова цура!

Груди севају на писти,
кратке мајице, сукње тесне,
у жирију крелци исти,
сваки жели да те кресне,
сваки жели да те кресне,
како је глупо бити леп!

О како је глупо бити леп!

Фотеља

Не.. Не могу НЕ му рећи..
Не могу да му не испуним жељу..
На моје место, крај маме ће лећи,
а ја? Ја ћу развући фотељу..