субота, 22. мај 2021.

Nomen est omen

А звала се... Звала се... Уф...
На слово Л... Ваљда...
Лаура? Луција? Лорена? Или већ слично,
неко име атипично..
Знам кад се представљала, на први помен
помислио сам - nomen est omen..

С њених је усана текао мед,
и шта год причала, у недоглед,
имало је сладуњав призвук и шум,
изгубих ум!

Да она каже - данас је јули,
пакујемо кофере и право ка Пули,
небитна ствар
што је фебруар!
Нит' се шта пита, нит' се шта чачка,
када нешто одлучи то је тако и тачка!

А била је.... Била је... Уф...
Мислим црнка, ваљда...
Или ипак црвенокоса? Не, смеђа!
Пловио сам уз њена леђа
упорно као експедиција Магеланова
новоткривеном Стазом дланова..

Tе усне, очи, осмех и лице,
портрет са ренесансне разгледнице
сликане руком Јана Ван Ајка..
Богиња Мајка!

Ако каже да јој се шета
обувам ципеле за пут на крај света,
данас у Кини, сутра на Кремљу,
корацима спреман да премерим Земљу
од Тјенанмена до Менхетна,
само да не буде сетна..

А имала је... Имала је... Уф..
Велике планове, ваљда..
Кроз живот јуришала као Монголи
спремна да без страха воли,
и добије она, принцеза, Грејс Кели,
све што пожели,

одмах, без стрпљења да чека
времена боља, али далека,
у којима бива
како се снива..

Рећи ћу слагати нећу,
у оној причи кад нешто фали за срећу,
била је баш тај комадић,
ја уз њу дечак, одважан младић,
њена невидљива а свеприсутна аура..
А звала се... Звала се... Уф...
На слово Л... Ваљда...
Луција? Лорена? Лаура!