уторак, 25. август 2020.

Тор

Да завирим на дно твоје душе,
ко зна шта бих затекао тамо,
пуста поља свенула од суше
по којима ниче коров само.

А хтела би, не реци да не би,
када драги громким гласом викне:
,,Хеј, љубави, полазим ка теби''
да маслачак свуд по пољу никне!

Да завирим на дно твоје душе,
нашао бих, не мораш ми рећи,
запуштене дворце што се руше,
споменик недочеканој срећи.

А хтео бих, није баш да не бих,
бол гурнути у дубоки зденац,
све стихове што не употребих
теби сплести у сонетни венац.

Да пригрлим чекић и мач Торов
у дно твоје душе да завирим,
кад заувек истребим сав коров
спокојан крај тебе да се смирим!