Твоје кад боли

Нисам лепио крила смолом да се лакше запале,

већ да полетим, најкраћим путем до тебе стигнем..

Руке раширио нисам да би ми очи заклапале,

већ да те ухватим око струка,

до неба дигнем..

Не сеци ми крила, руке не крши,

врео ми дах не називај млаким,

а ако почнеш - онда доврши,

убиј ме својим речима јаким,

па ме пореди, па ме повреди,

па реци да ниси мислила тако,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, боли баш јако,

твоје кад боли.. Боли баш јако..

Нисам да лакше се запале лепио крила смолом,

не, не желим судбину Икара и Дедала..

Већ да полетим, заувек се растанем са болом,

онога трена када ти будеш ми се предала..

Не крши ми руке, крила не сеци,

врео ми додир не називај лажним,

а  ако почнеш - до краја све реци,

убиј ме својим речима снажним..

Па ме пореди, па ме повреди,

ране ми посипај шакама соли,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, јако боли,

твоје кад боли.. Јако боли..

Једном

Једном,
да бих се од свега склонио
скочио сам у набујалу реку,
па сам ронио, данима ронио
у таму дубоку и далеку.

Грлио сам дубину рукама,
мањкало ми даха у грудима,
немим погледом се са штукама
боље разумео но са људима.

Видео сам ти лице, Хароне,
испловио си, спремио лађу,
верујући да сви који зароне
лагано пут до тебе нађу.

Али, ја нисам хтео да мрем,
залуд си ме пратио, гонио,
само сам хтео да будем нем,
зато сам ронио, ронио, ронио..

Једном,
успела је те очи сетне
тешка реч на плач да натера,
попео сам се на врх Етне
и полетео у понор кратера.

Грлио сам дубину рукама,
гледао како у потоку лаве
истопљене, у тешким мукама
све се ледене речи даве.

Не знам колико лет је трајао
док сам хитао у загрљај ватре,
пред твојим сам лицем стајао,
лицем Хастшепсут и Клеопатре,

и не што сам био заведен,
нити је део великог плана,
само сам хтео да не будем леден,
зато сам стремио ка дну вулкана..

Даса

Јуче сам видео ту девојчицу,

не знам који је разред ни како се зове.

Данас сам само због ње обукао

нову кошуљу и панталоне нове.

Јуче су ме сви задиркивали

да сам смешан и да сам смотан.

Данас само због те девојчице

изгледам као прави лепотан.

Јуче ме је баш било брига

што су ми патике прљаве од блата.

Данас сам чист и лепо миришем,

узео сам парфем од старијег брата.

И сада чекам, чекам, чекам,

од првог па све до последњег часа,

да ме види и да ми каже:

''Вау, Алекса, прави си даса''!

Маријански расед

Сваки твој поглед је изазов нови...
Сваки осмех нова је заседа...
Љубав исплива, макар је склонили
на дно Маријанског раседа...

Искушење

Око зглобова носим окове,
преда мном до врха пуна чинија
сазрелог воћа које испушта сокове,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Морамо одолети, жеље спутати,
нек разум буде командант страсти.
Можеш затворити очи и ћутати,
похотно ми у загрљај пасти,

али... Не сме се Рубикон прећи,
она невидљива црвена линија.
Нек' ћеш ми стопут ''желим те'' рећи,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Немам ја твојих двадесет лета
и не могу ме флоскуле тешити,
да све је живот, није смак света,
и како је, је ли, људски грешити.

Другоме дај шта мени би дала,
најдража, најслађа и најфинија.
Питање части или морала,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Није то пораз, нека га уврсте
у бег од слабости и од порива.
Кад разум и срце копља укрсте,

одлазим, остани непокорива.

Капут мој

Капут мој, од твида, некада модеран,
неношен дуго, на лактовима подеран,
са три дугмета сребрна и два џепа шупља,
окачен стоји, прашину скупља...

Ципеле моје, ганц нове, црне, лаковане,
у дну ормара чуче, уредно спаковане,
од чисте коже прављене, из радње чувене,
годинама необувене...

Урамљен гоблен, руком твојом стрпљиво везен,
девојка са јагњетом, познат дезен,
помало накриво на зиду виси,
тачно на месту на ком желела ти си...

Ситне ствари које на тебе сећају,
некада теше а некад бол увећају.
Слон порцелански, свилен шал, брод у боци,
чувам их, они су верни, неми сведоци,
да у трену све се тек тако под ноге баци,
а некада ми смо били светски прваци,
у љубави...