четвртак, 12. новембар 2020.

Успаванка за Александра Б.

Ти, који никада ниси журио,
куд јурну на другу страну плота?
Преварио си нас, стао, зажмурио,
а тек је прошло подне живота.

Што ниси сподоби с косом у шаци
у лице пљунуо и опсов'о мајку,
натерао је да црну одору збаци
и прекине дугу и мучну хајку!

Знаш, мртви и када умру живе,
видиш их у невидљивим знацима.
У инат не ори небеске њиве,
лези у хлад међу шљивацима,

посматрај трагове које си утро
анђела два ће по њима газити.
Спокојно, знајући да свако јутро
неко одгоре на њих ће пазити.

Ветрови прозирни венац плету,
новембар скрушено зденац копа,
за тебе и ову презрену сету
дубљу од тричавих десет стопа.

На позорницу се са сузама ступа,
с позорнице наше те сузе прате.
Круг је затворен. Тишина тупа.
Тешке се истине тешко схвате.

Бол има стотину нијанси мрака,
неке су смрти ужасно преране.
Вечнаја памјат и земља лака,
мирно спавај, добри наш деране.
 







уторак, 3. новембар 2020.

Одједном

Одједном, све је стало. 

Сунце је замолило Венеру
да не ротира у супротном смеру,
Африка матицу Нила
да остане где је била,

стратуси капи кише
да не падају више,
пролеће шапнуло мају
да ће заувек да трају,

млинар просуо пшеницу,
зауставио воденицу,
точак неће да меље..

Одједном, све је стало,
осим жеље.

понедељак, 14. септембар 2020.

Реквијем

Одмори, мајко моја... Одмори...
И много јачима било би заморно,
тешко је да против бола се бори
ако је дубљи но море Мраморно..

Изненађене су ноћи самотне,
касни она што никад не закасни,
да скине прашину с пећи шамотне
и поређа слике на нахткасни,

чуде се, скроз су утихнули шапати,
у сто се нијанси туга прелива..
Разумем те.. Можеш очи склапати,
у том сну неко ће да те целива..

Последњи поглед уместо ,,хвала"
последњи додир лак као мелем,
за све вредно што си ми дала..
Хајде лагано, ,,Ђелем, ђелем"..

Око, та брана непромочива
попушта.. Данас сузе не кријем..
Уз узглавље за вјек и вјеков почива 
љубав преточена у овај реквијем..

Вино је кисело, горко је кољиво,
од ветра сакривена свећа гори.
Небо је одлучно и неумољиво..
Одмори, мајко моја... Одмори..

уторак, 25. август 2020.

Тор

Да завирим на дно твоје душе,
ко зна шта бих затекао тамо,
пуста поља свенула од суше
по којима ниче коров само.

А хтела би, не реци да не би,
када драги громким гласом викне:
,,Хеј, љубави, полазим ка теби''
да маслачак свуд по пољу никне!

Да завирим на дно твоје душе,
нашао бих, не мораш ми рећи,
запуштене дворце што се руше,
споменик недочеканој срећи.

А хтео бих, није баш да не бих,
бол гурнути у дубоки зденац,
све стихове што не употребих
теби сплести у сонетни венац.

Да пригрлим чекић и мач Торов
у дно твоје душе да завирим,
кад заувек истребим сав коров
спокојан крај тебе да се смирим!

понедељак, 8. јун 2020.

Сунце

Понеси два-три зрака у шаци,
чувај их као пума младунце..
Када ме сретнеш у вис их баци,
нек небо гори, буди ми Сунце..

уторак, 26. мај 2020.

Лесото


Дивља попут Габона,
врелија од Алжира,
својим осмехом она
срцу не да ми мира..

Раскошна попут Кеније,
одлучна као Гамбија,
уз њу је небо шареније,
свака реч стопут храбрија..

Опасна као Либија,
живља но што је Судан,
кад се уз мене прибија
сваки је мишић будан..

Издашна попут Чада,
далека као Комори,
уз њу се порађа нада
док као киша ромори..

Смела као Џибути,
тиша од Етиопије,
мирисом своје пути
ошамути ме и опије..

Живахнија од Гане,
једра попут Анголе,
заводи натанане,
такве се жене воле!

Снажна попут Марока
или Гвинеје Бисао,
за искру из њеног ока
сто бих дуката дао..

Чаробна као Того,
слађа од Мауританије,
жалим често и много
што је не сретох раније,

да шапнем јој: ,,Лепото,
не буди више тужна!
Ти бићеш мој Лесото,
ја твоја Африка Јужна"!

уторак, 19. мај 2020.

Грешник


Нити сам лажно плакао,
нити се лажно смешио,
ни молитве прескакао,
нигде нисам погрешио,

ни крао нити грабио,
никоме крила секао,
ни нож у леђа забио,
никоме реч лошу рекао,

никога понижавао
нит се у прса бусао,
ни лажну наду давао,
ни чорбу ђавољу кусао,

нити сам судбу кињио,
нити псовао светиње,
нити сам подетињио
кад сви други подетиње,

никад се ни са ким побио,
ни ватру нигде палио,
нити сам ишта добио,
нити због тога жалио,

нити сам у грех хрлио,
нит с богом збијао шале..
Због тога што бих те грлио
нек ме на ломачи спале!

петак, 15. мај 2020.

Апокалипса


Босонога плешеш по паркету,
подијум од прозора до врата,
замишљена, у неком свом свету
изван познатих координата,

рушиш ситне фигуре од гипса,
ломи се скуп порцелан из Севра..
,,Нек буде потоп! Апокалипса!
Дајте ми вина нудим сто евра,

да се попије, да се залије
сутра које побеђује јуче!"
Оном ко те с руба провалије
за руку ухвати и одвуче

нудиш своју лепоту и чедност,
тело богиње, душу ратника..
Срце је непроцењива вредност,
већа од дуката и златника,

очи затвараш и руке шириш,
к'о фетус склупчана на под падаш..
Некоме уз ког ћеш да се смириш
у потаји се и даље надаш,

да те стави на крилатог ата
и скривену испод својих скута,
води ван знаних координата,
иза граница Млечнога пута..

понедељак, 27. април 2020.

Дуг


Ништа ми ти не дугујеш, сине,
немој  се мучити, залуд сабирати..
Да, скуп је професор виолине,
но, свим си срцем волео свирати..

О, задовољства! Сви сетни тонови
док си гудалом жице гладио,
да може време да се понови
свакако бих исто урадио..

Водити те на часове пливања,
гледати блаженог у базену,
непрепричиво! Чиста уживања!
Моменти који немају цену!

После тренинга кад глава пада
на задње седиште аутомобила,
знао  сам тад, а знам и сада,
тако птићима  настају крила..

Другари, девојке, ноћни проводи,
коме ако не теби давати?
Љубав у сумњу никад не доводи,
те стога немој обрачунавати..

Нова открића и нова трагања,
путовања, часови вожње,
то су, сине, мудра улагања,
ко добро сеје, добро и пожње..

Јер кад се у живот ступи
дигнуте главе, спуштеног гарда,
мало је да се тај понос купи
и милион и милијарда!

Полако, временом све се схвати,
сваки се извор радује реци..
Рекао сам ,,памти па врати",
али.. Не мени.. Већ својој деци..

недеља, 12. април 2020.

Странац


Жеље су ти топле и питоме,
ткане рукама најбоље ткаље,
све би мењала а да при томе
све исто остане и на даље..

Док борба траје, јагње божије
сни у наручју Тројеручице,
свесно да сакривен на кожи је
белег искусне, гладне вучице..

О том је давно писао Хесе..
Вук уме победу да однесе..

Немири су се ускомешали,
попуштају линије одбране..
Бедем порозан, ђаво се не шали,
улепшава, лукавством обмане,

учини да се душе озаре,
помислиш да си надомак рају,
а онда дуне северац с Козаре,
остави наду на издисају..

О том је давно писао Данте..
Враг свуда тражи ађутанте..

Зору вребаш испред огледала,
са друге стране незнано лице,
плими стихије би се предала
да није осећаја кривице..

Збуњен се свом одразу не диви,
не може довека маску носити..
Љубав нема облик одредиви,
питаш се понекад - ко си ти?

О том је давно писао Ками,
највећи странци смо себи сами..

Вук нарав не мења, ђаво мами..
Највећи странци смо себи сами..

среда, 11. март 2020.

Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш
лепотом која све друго успе да засени.

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран
сва чула будио док је лебдео над водом.

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела.
О, знам шта значи кад очи тако цакле,
изговор беше да те је врелина слудела.

Плитку си воду згазила ногама босим,
тело се њихало заносним ритмом фламенка,
морао сам тада да клекнем и да те просим,
заувек да будем ти штит, бедем и сенка.

Бледим руменилом ближила се зора из потаје,
љубавним појем дозивале су се сиве чапље.
Молио сам сваки тренутак да вечно потраје
док мед са твојих усана по мени капље.

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени.

четвртак, 30. јануар 2020.

Дан стоти

Последња станица, кофер, перон,
одлазиш кораком брзим, све бржим.
Да ми је ватре и да сам Нерон,
без трунке милости свет да спржим,

а не да овако укопан стојим,
немоћан, разапет на Голготи..
Од кад те нема дане не бројим,
данас је, ту негде стоти..

Дланова влажних, усана сувих,
врте се филмови ролна по ролна,
увек је исти разговор глувих,
позната прича, тешка и болна.

Од мирне Бачке до равног Срема
дивље ветре равница кроти..
Не бројим дане од кад те нема,
данас је, рекао бих, стоти..

И нека зна се, urbi et orbi,
онај ко воли лака је мета.
Нема жртава у овој борби,
срце је колатерална штета,

јер време, зна се, залечи ране,
без њих животи и нису животи.
Од кад те нема не бројим дане,
данас је, отприлике стоти..

Последња станица мени руга се,
одлазиш кораком сигурним, брзим.
Сачеках да сва се светла угасе,
шапнух ,,волим те", ти ,,ја тебе мрзим".

Кораци нови, туђи и лаки,
иду у сусрет твојој лепоти.
Лажем.. Без тебе бројим дан сваки,
данас је тачно стоти..


понедељак, 27. јануар 2020.

Крај


Ко никога нема самоћу велича,
сиромах о снази своје воље прича,

пијан хвали мирис кафанскога дима,
песник гради љубав од тричавих рима,

крај очију слепи свет гледају лупом,
,,Незнање је моћ!", глупан вели глупом,

војник пева химне из недавног рата,
сужањ о лепоти свога казамата,

просјак благосиља динар који звечи,
неписмени пишу књиге са пет речи.

И свако је срећан, сви су у свом рају,
свет лагано иде ка коначном крају...

четвртак, 23. јануар 2020.

Ти ћеш се појавити

Ти ћеш се појавити,
давно је прорекао
онај чича из Кремне.
Кад кише полуде,
реке набујале буду спремне
у океане да претворе
сремске оранице,
путеве разоре,
исцртају нове границе.

Ти ћеш се појавити,
са косом плавом
испод црвене беретке.
Живот изгледа дуг,
а неке ствари ретке, преретке,
биће ме брига какве о теби
ветар носи абере.
Глув је за друге
ко уме сам да одабере.

Ти ћеш се појавити,
прошлост отрести
као перут са крагне.
Постоји прозор
кроз који не сме да се нагне.
Свако има своју Селму,
из оне песме, за којом чезне,
пијани од љубави
не желе да се трезне.

Ти ћеш се појавити,
нестварно моја,
нестварно лепа.
Не као бајка, већ део
неког великог епа,
у ком се спашава
и што је немогуће спасти.
Више од љубави,
то је легенда о страсти.

Ти ћеш се појавити...


четвртак, 9. јануар 2020.

Последњи сонет

Тамном нијансом сиве
небо је дан обојило,
ископало дубок бездан,
од мене те одвојило.

Tуга, к'о коров, никне
и тамо где се не калеми.
Сто ме очију гледају,
а опет, твоје фале ми.

Бол у срцу шири се
оштар као бајонет,
оставља пустош за собом..

Спуштам сузе и ирисе,
овај последњи сонет,
и неизговорено збогом..