Човече

У мрклом мраку твоје крупне очи плаве се,
на стропу један се зрак светлости прелама.
Поноћни лахор лагано размиче завесе,
пропушта Амора да нас прободе стрелама.

Са радија 202 о магли пева Јосипа,
за њом Бора o авиону ком сломиће крила.
Пун Месец по нама нијансу жуте посипа,
шапћеш: "Нисам овако срећна никада била."

Од стопала до врха груди постоји пречица,
но, бирам околне путеве, да дуже трају.
Живи смо све док у нама жива су дечица

која без уздржавања себе потпуно дају.

Снове смо мењали за остваривање снова,
тела испреплетали у неразмрсива клупка.
Као сидром за дно чврсто везана бова

не мрдаш из мог загрљаја, нежна и љупка.

О томе да супротности могу се слагати
до јутра смо доказивали неверним Томама.
Не знам како се зове, не могу лагати,
све што збило се. Пожуда? Страст? Помама?

С гитаром у руци, у такту седам осмина,
смишљам стихове, магију да овековече.
Будим те песмом која је попут тебе фина.
Развлачиш осмех и прозбараш: "Човече!"

ИСТИНЕ

Бацих свом снагом јуче пред сутон
камен ка небу. Закључих смело
да јак сам, да погодићу Плутон,
кроз минут - би ми крваво чело. 

Истине се најлакше добију 
када нам се о главу обију.

Јуче и сутра

Јуче је сузама

до краја света

пратио унука,

ћерку и зета.

Сутра у хлад

под багрем дедин,

сешће брадати

муџахедин.

Ноктурно

У кишној ноћи уз звук Ноктурна,
плеши по мени у ритму нота.
И буди дивља, и буди бурна
као да сутра крај је живота,

и буди ватра, и буди жена
од оних што се довека памте.
Нектар усана и звук Шопена
не дају ми да другима дам те.

Млечак

На источном ободу Маљена
у рано пролеће ниче млечак.
Биљка, од праискона хваљена,
о њој сам слушао као дечак

да кад се са врелом водом смути
један прстохват, (ни травка више),
ко тај чај попије, може чути
природу, како пред зору дише.

Пробуђен из зимског сна хермелин
жали се врапцу, црвенорепцу,
у јесен је окусио пелин
а још горчина траје на непцу,

срну плашљиву сакрио гавез
међу гранама своје младице,
уз договор да потраје савез
док не протутње ловокрадице.

Старом јасену шапуће клека
тек што се умила росом свежом,
да га не плаши бука далека,
то се јежица расправља с јежом.

Жуна и вивак, њен добри другар,
стрпљиво брсте плодове глога.
Шуму звиждуком буди чешљугар,
не постоји звук лепши од тога.

Дрену, здравцу и сремушу клека
неоспориву истину нуди:
Све је складно кад нема човека.
Све што вреди упропасте људи.

Трајте

О, заједничка и блажена Тмино 
преиспуњена жудњом и похотом, 
неублажена током ноћи Врелино, 
јутру што прети смејте се грохотом. 

Не завршавајте се никад! Трајте! 
На колена ћу понизно пасти, 
молим вас још мало ње ми дајте 
а онда нека умрем од страсти!

Рихтер

Сутра када би пришла мени 
и усне ми дала, 
забележила би осам степени 
Рихтерова скала. 

Такви сусрети када се десе 
Земља се тресе.

Идила

Недељно јутро, кафа, кроасан,

музика тиха и твој смех гласан,

не тражим много, то је мила

зимска идила.

Усне на усне, рука у руци,

чаробни би били тренуци.

Да смо били

Да смо били мало више храбри,

страст пустили да у срце уђе,

поздрављали не би канделабри

туђе сенке и кораке туђе.

Ноћ априлска црна као катран

даље носила би нас ка мају,

благословеним бих био сматран

у твом оку и твом загрљају.

Да смо били мало више смели,

веровали да то љубав јесте,

до сад сигурно би запосели

Хималаје и Монт Евересте.

Обесмислили би парадоксе:

неспојиво може да се споји!

Нови, врли свет се ствара док се

са твојима множе снови моји.

Да смо били мало више јаки

за тешке и крупне залогаје,

зрачак светла пронашли би чак и

тамо где одувек мало га је.

Победник у неизвесној битки

одлучен би био за час тили,

мудри, храбри, смели, јаки, бритки,

да смо били - али нисмо били.

Престали су дамари да бриде,

успориле жиле куцавице.

Време не зна унатраг да иде,

казнило нас јер смо кукавице!

Гола Маја

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Гола, као кад била си моја,
у некој соби, у неком граду.

Нијансе, обриси и облине,
поза с рукама иза темена,
однекуд ми се познатим чине.
Чежња пркоси зубу времена.

Но, ја те нећу сликати кистом.
Без платна, боје и штафелаја,
ко ће те смети назвати Истом?
Биће то потпуно Нова Маја.

Уместо гваша и акварела,
техником мајстора старог кова,
за приказ лица, груди и тела
трошићу само речи и слова,

сви ће између редова моћи
наћи истину мастилом ткану:
све ће на овоме свету проћи,
сем ватре која је у вулкану.

Највећу тајну једног ми лета
открио давно покојни стрикан:
"Упамти момче, од свих портрета,
највреднији је у глави сликан".

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Једном ћеш опет постати моја,
да има наде не губим наду.