Споменар

Кроз грмове шимшира и олеандра,

крупних усана и ситног лица,

пришла је, рекла: „Ја сам Сандра,

провешћу цео распуст код стрица"..

Беше то зима хладна и снежна,

мраз земљу стегне у јутра рана.

А она тако питома, нежна,

да ми је распуста још пар дана..

Деведесете, мађарска граница,

(никад не беше горе но онда),

„Ћао, извини, ја сам Даница,

можеш пренети два бокса Бонда?"

,,Ма могу и тебе ал' преко прага",

намигнух, а њој се осмех оте..

Годинама је била ми драга,

ноћи са Даницом - ах, те дивоте..

У глуво доба на неком сплаву,

широки осмех и мајица узана,

прислонила ми уз уво главу,

шапнула: „Ћао, ја сам Сузана"..

Склонисмо се даље од буке,

од пијанаца и турбо фолка..

Имаше ђаволски веште руке,

отуда ваљда чежња овол'ка..

Умилним погледом ирског сетера

у ком је скуљена сва туга света,

плашљиво, пазећи да не претера,

рекла је: „Ја сам Виолета"..

И као да одред змајева полеће

нађох се одједном у силној ватри.

Било је то предивно пролеће,

да ми је таквих дана још два-три..

Уздах грешнице и поглед светице,

неспојиво успешно у себи спаја,

на излазним вратима педесетице

рекла је: „Здраво, ја сам Маја..".

Додаде - живи у стану код тетке,

да свратим на чашу лимунаде.

Да само ретки срећу ретке,

у тренутку ми на ум паде.

Зато на крају

спомињем Мају..