Тор

Да завирим на дно твоје душе, 

ко зна шта бих затекао тамо, 

пуста поља свенула од суше 

по којима ниче коров само. 

А хтела би, не реци да не би, 

када драги громким гласом викне: 

,,Хеј, љубави, полазим ка теби'' 

да маслачак свуд по пољу никне!

Да завирим на дно твоје душе, 

нашао бих, не мораш ми рећи, 

запуштене дворце што се руше, 

споменик недочеканој срећи. 

А хтео бих, није баш да не бих, 

бол гурнути у дубоки зденац, 

све стихове што не употребих 

теби сплести у сонетни венац.

Да пригрлим чекић и мач Торов

у дно твоје душе да завирим,

кад заувек истребим сав коров

спокојан крај тебе да се смирим!