Ветар њише гране брезине

У рано јутро, из пекаре преко мирише штрудла.
Одлично знам тај мирис теста помешаног с маком.
Пред капијом упорно лаје нечија пудла,
режањем пожели добро јутро пролазнику сваком.

А испред куће њезине,
ветар њише гране брезине..

Спрат изнад, комшиница гласно је викала,
увек исто кад муж јој направи глупост неку.
Одзвања судар паркета и њених штикала,
има добру душу, али и нарав преку!

А низбрдо, који метар,
гране брезине њише ветар..

Собу на препад испуни мирис, Пино Силвестре,
комшија испод га користи након бријања,
чува бочицу шишарку, на поклон добијену од сестре,
тврди да ништа тако добро на кожу не пријања.

А низ улицу, па са стране,
њише ветар брезине гране.

А она, спокојно спава, друкчије не бива.
Зна да неком је чежња, у сну ликује.
И зна да неко би желео, али се снебива,
да попне се на прозор, њено име узвикује.

Тај неко ће тихо, тише,
док гране брезине ветар њише,
шапнути, да као ветар брезине,
жели да мрси косе њезине..