Nomen est omen

А звала се... Звала се... Уф...

На слово Л... Ваљда...

Лаура? Луција? Лорена? Или већ слично,

неко име атипично..

Знам кад се представљала, на први помен

помислио сам - номен ест омен.

С њених је усана текао мед,

и шта год причала, у недоглед,

имало је сладуњав призвук и шум,

изгубих ум!

Да она каже - данас је јули,

пакујемо кофере и право ка Пули,

небитна ствар

што је фебруар!

Нит' се шта пита, нит' се шта чачка,

када нешто одлучи то је тако и тачка!

А била је.... Била је... Уф...

Мислим црнка... Ваљда...

Или ипак црвенокоса? Не, смеђа!

Пловио сам уз њена леђа

упорно као експедиција Магеланова

новоткривеном Стазом дланова.

Те усне, очи, осмех и лице,

портрет са ренесансне разгледнице

сликане руком Јана Ван Ајка.

Богиња Мајка!

Ако каже да јој се шета

обувам ципеле за пут на крај света,

данас у Кини, сутра на Кремљу,

корацима спреман да премерим Земљу

од Тјенанмена до Менхетна,

само да не буде сетна.

А имала је... Имала је... Уф...

Велике планове... Ваљда..

Кроз живот јуришала као Монголи

одлучна да без страха воли

и добије она, принцеза, Грејс Кели,

све што пожели,

одмах, без стрпљења да чека

времена боља, али далека,

у којима бива

како се снива.

Рећи ћу - слагати нећу,

у оној причи кад нешто фали за срећу,

била је баш тај комадић,

ја уз њу дечак, одважан младић,

њена невидљива а свеприсутна аура.

А звала се... Звала се... Уф...

На слово Л... Ваљда...

Луција? Лорена? Лаура!