Човече

У мрклом мраку твоје крупне очи плаве се,
на стропу један се зрак светлости прелама.
Поноћни лахор лагано размиче завесе,
пропушта Амора да нас прободе стрелама.

Са радија 202 о магли пева Јосипа,
за њом Бора o авиону ком сломиће крила.
Пун Месец по нама нијансу жуте посипа,
шапћеш: "Нисам овако срећна никада била."

Од стопала до врха груди постоји пречица,
но, бирам околне путеве, да дуже трају.
Живи смо све док у нама жива су дечица

која без уздржавања себе потпуно дају.

Снове смо мењали за остваривање снова,
тела испреплетали у неразмрсива клупка.
Као сидром за дно чврсто везана бова

не мрдаш из мог загрљаја, нежна и љупка.

О томе да супротности могу се слагати
до јутра смо доказивали неверним Томама.
Не знам како се зове, не могу лагати,
све што збило се. Пожуда? Страст? Помама?

С гитаром у руци, у такту седам осмина,
смишљам стихове, магију да овековече.
Будим те песмом која је попут тебе фина.
Развлачиш осмех и прозбараш: "Човече!"