Опсенар

Није то пољубац био већ зрачак Сунца само,
опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји нити смо били тамо,
све је уобразиља, магновење, бунило.

Није то додир био длана и рамена голог,
лист те окрзнуо, дилему ветар разјашњава.
Нисам са тобом причао све био је монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх.
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити се на твом врату укотвио мој дах.

Није то песма била не знам ни ко је Хајне,
другде си чула рецитал о Лорелај и Азри.
Нити је била ноћ у којој ти открих тајне
да вино је најукусније када одстоји и сазри.

Ничега није било признајем срца тешка.

Сећање је опсенар, поткрала му се грешка.