Нису твоје усне криве
што су благоглагољиве,
да л' говоре или ћуте
без разлике разум муте.
Не постоје њима сличне
завођењу тако вичне:
довољан је тек осмејак
да најјачи буде нејак,
неустрашив да се преда
зарад једне капи меда
од помаме и од жудње,
као да је јутро судње.
Пољубац на њима скривен
чежњом пролећном умивен,
по мекоти својој чувен
у звездану ноћ обувен,
српом Месечевим клесан
преобраћа сан у несан,
опијеник не зна слуђен
је ли будан или буђен
ил' у исто време оба?
Ко једном им укус проба
обезнањен види свуда
путоказе к Земљи чуда.
Чедне, медне, к'о ниједне,
слашћу кроје неспокоје.
Немири међ' њима живе,
нису твоје усне криве.
Нема коментара:
Постави коментар