Само ме пусти

Умеш понекад да кројиш дане
тако да није све по мери,
не желим да стварам оркане,
смета ми и кад ваздух трепери,

нити те не волим,
нити се љутим,
само  ме пусти  да одћутим..

Можда и није пресудно важно
то да ли није или јесте,
само се немој борити снажно
за ствари које знаш да ме жесте..

Нити ћу планути,
нити горим,
само ме пусти да не зборим..

Заборави да по свом тераш,
што да се уздише и сажаљева?
Лице ми такво, нисам покераш,
немам у руци квартет краљева,

нити се наджњевам,
нити се дурим,
само ме пусти да оджмурим..

Нити те не волим,
нити се љутим,
само ме пусти да одћутим..

Скадар

Некад на трону,
некад на ђону,

једнима титан,
другима ситан,

сам и без плача,
дигнутог мача,

изнова кадар
да зидам Скадар,

без да се бојим,
над Бездном стојим.

Право из потаје

Како је слатко било тебе заводити,
некада речима, некада делима,
кроз непознате те пределе водити,
упознавати се душама, телима,

писати стихове, песме, сонете,
које ти измаме осмех на лице,
срећном те чинити као дете,
волела си такве ситнице..

Дошла си ниоткуд, право из потаје,
веровах силно сам да ће да потраје,
сваки трен са мном да ће ти годити..

Немам заиста ни за чим жалити,
али знам шта ће ми довека фалити..
Тако је слатко било тебе заводити..

Замисли

Замисли не знаш ме, да си ме срела
случајно, у радњи, или на друму..
Да л' би тад слушала дрхтаје тела,
учинила шта ти је давно на уму?

Замисли да смо потпуни странци,
под светлом истога канделабра..
Да ли би тада попустили ланци,
била би више одлучна, храбра?

Замисли да немам појма ко си,
да си се право ниоткуд појавила..
Да ли би пустила да те талас носи
кад би ми дланове на груди ставила?

Замисли да си ме први пут видела,
док си била у шетњи с псићем.
Да ли би се нијансу мање стидела
признања да желиш ме целим бићем?

Замисли никад ми ниси чула име,
да није ме било, да не постојим..
Да ли би се сва ова лета и зиме
тешила ,,не смем" „ипак се бојим"?

Замисли колика је грехота само,
што се знамо..

Девица

Поноћ, јесења равнодневица,
добује ситна киша по црепу..
У сну ме походи она, Девица,
гледам је непрепричиво лепу..

Коса јој црна, осмех, кићанка,
мирује, не жели да ме буди..
Моја предивна Самарићанка,
сталност доброте, несталност ћуди..

У сну, све је као и зимус,
наслоњена на ивицу довратка,
шапуће: ,,Љубави, мој си интимус,
са овог пута нема повратка,

води ме, нађи место на карти
и буди ми као некада фин..
Једном се живи, life is a party,
I want to be your dancing queen!"

Ђаво воли да поставља међе
од нити сумње брижљиво ткане..
Неког зауставе, неко их пређе,
неко се замисли када сване..

Господе, како је сурова јава,
јутро, јесења равнодневица..
Свет је савршен када се спава,
у сну ме походи она.. Девица..

Капетан

Полупијани капетан брода
у који лагано продире вода,
замишљен седи на прамцу.
Океан гледа, ништа не мари
за лом који праве морнари,
док се туку за место у чамцу.

Стрпљиво ставља у лулу дуван,
за специјалне прилике чуван,
увлачи дим у чађава плућа.
Свестан да нема шта да учини,
записано  је да му на пучини
на дну буде мир, вечна кућа.

Сећа се мора којим је бродио,
олуја с којим је битке водио,
опловио све је континенте.
Памти јефтине курве с докова,
широких осмеха и уских бокова,
које се продају за унцу менте.

И памти, наравно, до овог трена,
стопала боса и гола рамена,
део својега раја на Куби.
Од првог момента му се свидела,
тако је жустро бранила Фидела
а није умела ни да се љуби.

Ни данас није сигуран да л' се
предала опијена ритмом салсе
или је била исконска жеља.
Држао ју је за топле руке,
обећао обићи са њом све луке
од Северног мора до Марсеља.

Преклињао је да се скраси,

покушавао да је сачува, спаси,
стрепећи да молитве мало вреде.
Ни Свети Јаков, ни Света Луција,
нису помогли, јер револуција...
Револуција своју децу једе.

И сад док стоји и не зна куд би,
опсује мајку проклетој судби,
која их несрећног јутра растави.
Замишља нектар из њеног путира,
дубоко уздахне и салутира
на пола копља спуштеној застави.

Трезвене главе и бистрог ума
уз осмех повлачи гутљај рума,
ка небу хитне испијену боцу.
Прозрачно небо и мирис соли,
последњи пут се крсти и моли
Светом духу, Сину и Оцу.

Облачи блузу и ставља капу,
одлаже лулу, компас и мапу
покрај кормила и дурбина.
Као и сваки прави капетан,
тоне са бродом, поносно сетан,
у бесконачност тамних дубина.

Евнух

Скидала се а ја зевнух,

равнодушан као евнух.

Залуд подвезице, чипке,

увијања око шипке,

све је deja vu и клише,

мени треба нешто више!