уторак, 17. септембар 2019.

Капетан


Полупијани капетан брода
у који лагано продире вода,
замишљен седи на прамцу.
Океан гледа, ништа не мари
за лом који праве морнари,
док се туку за место у чамцу.

Стрпљиво ставља у лулу дуван,
за специјалне прилике чуван,
увлачи дим у чађава плућа.
Свестан да нема шта да учини,
записано  је да му на пучини
на дну буде мир, вечна кућа.

Сећа се мора којим је бродио,
олуја с којим је битке водио,
опловио све је континенте.
Памти јефтине курве с докова,
широких осмеха и уских бокова,
које се продају за унцу менте.

И памти, наравно, до овог трена,
стопала боса и гола рамена,
део својега раја на Куби.
Од првог момента му се свидела,
тако је жустро бранила Фидела
а није умела ни да се љуби.

Ни данас није сигуран да л' се
предала опијена ритмом салсе
или је била исконска жеља.
Држао ју је за топле руке,
обећао обићи са њом све луке
од Северног мора до Марсеља.

Преклињао је да се скраси,
покушавао да је сачува, спаси,
стрепећи да молитве мало вреде.
Ни Свети Јаков, ни Света Луција,
нису помогли, јер револуција...
Револуција своју децу једе.

И сад док стоји и не зна куд би,
опсује мајку проклетој судби,
која их несрећног јутра растави.
Замишља нектар из њеног путира,
дубоко уздахне и салутира
на пола копља спуштеној застави.

Трезвене главе и бистрог ума
уз осмех повлачи гутљај рума,
ка небу хитне испијену боцу.
Прозрачно небо и мирис соли,
последњи пут се крсти и моли
Светом духу, Сину и Оцу.

Облачи блузу и ставља капу,
одлаже лулу, компас и мапу
покрај кормила и дурбина.
Као и сваки прави капетан,
тоне са бродом, поносно сетан,
у бесконачност тамних дубина.

Нема коментара:

Постави коментар