Бирање

У првој радњи је пажљиво бирала

лак којим би нокте лакирала,

високог сјаја и боје јарке,

препознатљиво скупе марке.

У другој радњи је пажљиво бирала

ципеле које је лагано шнирала,

па се, када пертлу би везала

жалила како је зглоб јој стезала.

У трећој радњи је пажљиво бирала

шампон којим би косу испирала,

из Индије или Јужне Кореје,

против перути и себореје.

У четвртој радњи је пажљиво бирала

лубенице које би прстима дирала,

куцкала, по звуку знала да нађе

оне које су сочније, слађе.

А ја сам је све то време чекао,

стрпљиво, ни реч нисам рекао.

Нити ме љутила нити нервирала,

мене је још пажљивије бирала..

Споменар

Кроз грмове шимшира и олеандра,

крупних усана и ситног лица,

пришла је, рекла: „Ја сам Сандра,

провешћу цео распуст код стрица"..

Беше то зима хладна и снежна,

мраз земљу стегне у јутра рана.

А она тако питома, нежна,

да ми је распуста још пар дана..

Деведесете, мађарска граница,

(никад не беше горе но онда),

„Ћао, извини, ја сам Даница,

можеш пренети два бокса Бонда?"

,,Ма могу и тебе ал' преко прага",

намигнух, а њој се осмех оте..

Годинама је била ми драга,

ноћи са Даницом - ах, те дивоте..

У глуво доба на неком сплаву,

широки осмех и мајица узана,

прислонила ми уз уво главу,

шапнула: „Ћао, ја сам Сузана"..

Склонисмо се даље од буке,

од пијанаца и турбо фолка..

Имаше ђаволски веште руке,

отуда ваљда чежња овол'ка..

Умилним погледом ирског сетера

у ком је скуљена сва туга света,

плашљиво, пазећи да не претера,

рекла је: „Ја сам Виолета"..

И као да одред змајева полеће

нађох се одједном у силној ватри.

Било је то предивно пролеће,

да ми је таквих дана још два-три..

Уздах грешнице и поглед светице,

неспојиво успешно у себи спаја,

на излазним вратима педесетице

рекла је: „Здраво, ја сам Маја..".

Додаде - живи у стану код тетке,

да свратим на чашу лимунаде.

Да само ретки срећу ретке,

у тренутку ми на ум паде.

Зато на крају

спомињем Мају..

Одлазиш

Одлазиш када не очекујем,
без најаве тон утишаваш.
Питање које у ваздуху лебди:
зашто ме себе лишаваш?

Смета ли ти превише жара
па зато ватру гасиш?
Стрепиш да пламен не опече,
па бежиш, да се спасиш?

Збуњена си и затечена,
па просто не знаш шта би.
Не верујеш, осећај чудан
јача, неће да слаби.

Те стога ходаш унатрашке,
слепа, глува и нема.
Прича о нама, прича о љубави,
забрањена је тема.

Не треба ти невоља више
у твом свеопштем метежу.
Али.. Мисли те не слушају,
на погрешан тас претежу.

И онда вратиш се као да ниси
ни одлазила од мене.
Једна је реч довољна сасвим
да изнова бујица крене.

Нећу ти ништа рећи о срећи,
новом се радујем дану,
и уснама које остављају
отисак на моме длану.

А знам да ћеш отићи опет,
али док траје нек траје.
Нећу питати је ли то љубав,
уживаћу.. Шта год да је..

A од тебе

На врху полице са књигама  стоји

поклон за рођендан, ко зна који,

омиљена „Папагајева теорема"..

Са читком поруком на ћирилици

као што ред је у таквој прилици:

,,Да памтиш и оне којих нема"..

Тако увек чине на крају

они који би да заувек трају.

Лукаво. Вешто.

Оставе своје нешто..

На трећој страници фото албума

двоје препланулих, снег и шума.

Зимске успомене с Копаоника..

Двадесет година, можда и више

знам, на полеђини ситно пише:

,,Да се заувек сећаш мог лика"..

Тако увек на крају чине

они које заборав брине.

Да трајно постоје,

оставе нешто своје..

Међ стварима склоњеним на таван,

нађох стих заборављен, даван,

у шареној свесци на квадратиће..

Не сећам се кад сам написао,

временом речи су добиле смисао:

„Онај ко уме да воли, патиће"..

Тако на крају, у ситне сате,

запишу они који пате.

С жељом да макар стих

остане након њих..

А од тебе ништа немам, осим

да те у вечност са собом носим..

Ветар њише гране брезине

У рано јутро, из пекаре преко мирише штрудла.
Одлично знам тај мирис теста помешаног с маком.
Пред капијом упорно лаје нечија пудла,
режањем пожели добро јутро пролазнику сваком.

А испред куће њезине,
ветар њише гране брезине..

Спрат изнад, комшиница гласно је викала,
увек исто кад муж јој направи глупост неку.
Одзвања судар паркета и њених штикала,
има добру душу, али и нарав преку!

А низбрдо, који метар,
гране брезине њише ветар..

Собу на препад испуни мирис, Пино Силвестре,
комшија испод га користи након бријања,
чува бочицу шишарку, на поклон добијену од сестре,
тврди да ништа тако добро на кожу не пријања.

А низ улицу, па са стране,
њише ветар брезине гране.

А она, спокојно спава, друкчије не бива.
Зна да неком је чежња, у сну ликује.
И зна да неко би желео, али се снебива,
да попне се на прозор, њено име узвикује.

Тај неко ће тихо, тише,
док гране брезине ветар њише,
шапнути, да као ветар брезине,
жели да мрси косе њезине..

Ни дан

Јуче у подне се срели,
увече вино смо пили,
заједно ноћ провели,
ујутру далеко били..

Све је у ни дан стало,
није нам било мало..

Заклон

Дођи на сигурно место док не прође бујица,
безусловно ти нудим загрљај, најбољи заклон.
И највећа олуја у њему постане олујица,
само се не питај због чега сам ти благонаклон..

Свако је од нас бар некада био на дну,
збуњено гледао свет из перспективе жабље.
Они што умеју устати када год падну,
не плаше се ни бола најоштрије сабље..

Зато дођи, сачекај да престане да грми,
чувам за тебе безброј занимљивих прича.
Чудни су путеви божији, дуги и стрми,
лакше их је прећи уз доброг водича..

Подигни главу, у назад се и не осврни,
заплови, рашири топле дланове као једра.
Иза нек остану тонови тамно сиви и црни,
испред нек свака је боја јарка и ведра..

Дођи, мој загрљај је твоја сигурна кућа,
сила која те снажно, упорно навише вуче.
Удахни дубоко ваздух и живот у плућа,
стрпљиво.. Све ће се то једном звати Јуче..