Хлад тополе

Тихо тече бистра речица,
сунце пржи поље пшенице.
Ту сам кад смо били дечица,
теби расплео плетенице.

И журио иза старе школе,
да те љубим у хладу тополе..

    Сад у хладу од тополе,
    седи друго двоје младих,
    и не крију да се воле,
    ја се питам шта урадих?

    Што оставих своје мило,
    да пати и сузе рони,
    другачије све би било,
    ех, да су ми дани они!

Ситна риба плива речицом,
јесен рана, жетва готова.
Дуг је пут а ја сам пречицом,
прескакао преко плотова.

Све журећи иза старе школе,
да те љубим у хладу тополе!

    Сад у хладу од тополе,
    неко други срећан седи,
    успомене још ме боле,
    и кајем се ал' шта вреди?

    Што оставих своје мило,
    стару мајку, оца, браћу,
    другачије све би било,
    све док живим туговаћу!