Алексина

У цик се зоре босоног догегао
и одшкринуо врата спаваће собе.
Без питања крај мене у кревет легао
загрливши јастук са руке обе,

цокнуо уснама, насмејан, топао,
безбрижан се умирио у трену!
Сваки мој план за тај дан је пропао.
Не устајем ни по коју цену!

На оба телефона утишах звона
да тајац не буде ничим нарушен.
Нека заћути васиона,
спава малишан разбарушен!

Шта ли се збива у сну који снива,
где ли је одлутала бараба мала?
Да ли је голман Депортива
или капитен Арсенала?

Сања ли пушку коју је давно сломио
а не може ни дан-данас да прежали,
или грозног пса који се окомио
на њега и друга кад трком су бежали?

Или ће, као и у свакој прилици
сан бити испуњен истим сликама:
размишљањем о једној Милици
и о њеним плетеним кикама?

Посматрам малог њега крај себе.
Не дишем... Разбудиће се... Чуће...
Са ногу нехајно склања ћебе
јер му је, као и увек, вруће.

А кад устане с правом ће тврдити
да сам га морао будити пре пола сата,
сав важан ће ме изгрдити
уз озбиљан уздах: ''Тата, тата''!

Чекам да протрља и отвори очи,
нема од тога веће милине
да му поспаном, кад на мене скочи,
шапнем: ''Добро ти јутро, сине''!