У ноћи Богојављења

По легенди, у ноћи Богојављења
бива што никад сем тада не бива,
ко се не боји студи и дављења
може у поноћ Дунав да преплива..

Са оне стране Месец је млађи,
жут и округао као јабука,
сто пута ме је хватао у крађи,
ћутао, да се не диже халабука..

Њене су усне све што сам крао,
ноћи нас својим скутима крише,
после свега ми је једино жао
што нисам чешће, што нисам више..

Исте ме чежњиве слике прогоне:
изнад колена хаљина набрана,
неубедљиво строго ,,Не!",
било је стрепња пре него забрана..

Дланови знали су где да се удоме,
пратили обрисе бујних јој груди..
Луд се радује једнако лудоме,
о, да, ми смо били баш луди..

Све стране света воде некамо,
све стазе до ње знају ми ђонови..
Постоји љубав коју одувек чекамо,
да се деси и никад не понови..

Живот свакоме судбину кроји
да се испитује и прерачунава..
Све што је било заувек постоји
записано с оне стране Дунава..