на тананој нити осуђен да виси,
ваздан тражећ' излаз из дубоког муља
с надом која оста на мајчиној сиси.
Ума свог и снаге добровољни донор,
годинама лечен мрвама плацеба,
научен да мисли - што је дубљи понор
снажнији је одраз бескрајнога неба.
Трпељивост дуга поломиће кичму,
повијаће главу терет тешког јарма,
док ударци пљуште, трпи, није бич му
казна ни голгота, само лоша карма.
Посматраће живот с приобаља реке,
врхове планина називаће домом,
чекајући Сунце пашће попут смреке
у олујној ноћи половљене громом.
Тихо ће крај одра шапутати руља:
,,Штета, све што није, могао је бити!''
Човек, то је клатно што се стално љуља,
осуђен да виси на тананој нити.
Нема коментара:
Постави коментар