Дан стоти

Последња станица, кофер, перон,
одлазиш кораком брзим, све бржим.
Да ми је ватре и да сам Нерон,
без трунке милости свет да спржим,

а не да овако укопан стојим,
немоћан, разапет на Голготи..
Од кад те нема дане не бројим,
данас је, ту негде стоти..

Дланова влажних, усана сувих,
врте се филмови ролна по ролна,
увек је исти разговор глувих,
позната прича, тешка и болна.

Од мирне Бачке до равног Срема
дивље ветре равница кроти..
Не бројим дане од кад те нема,
данас је, рекао бих, стоти..

И нека зна се, urbi et orbi,
онај ко воли лака је мета.
Нема жртава у овој борби,
срце је колатерална штета,

јер време, зна се, залечи ране,
без њих животи и нису животи.
Од кад те нема не бројим дане,
данас је, отприлике стоти..

Последња станица мени руга се,
одлазиш кораком сигурним, брзим.
Сачеках да сва се светла угасе,
шапнух ,,волим те", ти ,,ја тебе мрзим".

Кораци нови, туђи и лаки,
иду у сусрет твојој лепоти.
Лажем.. Без тебе бројим дан сваки,
данас је тачно стоти..