Последњи сонет

Тамном нијансом сиве
небо је дан обојило,
ископало дубок бездан,
од мене те одвојило.

Tуга, к'о коров, никне
и тамо где се не калеми.
Сто ме очију гледају,
а опет, твоје фале ми.

Бол у срцу шири се
оштар као бајонет,
оставља пустош за собом..

Спуштам сузе и ирисе,
овај последњи сонет,
и неизговорено збогом..