Свакако сам је могао звати..

Јануар је исплео свој бели саг,
ветар је прозоре тукао, леден,
крај ње сам стајао потпуно наг,
лепотом опијен и заведен,

лагано се одеће ослобађала,
ни журила, ни одуговлачила,
љубав се тог трена рађала,
чарапе.. чарапе није свлачила..

Фебруар и март дођоше часом,
зима попустила своје окове..
,,волим те" , шапуће тихим гласом,
док дланом јој мазим бокове,

тражећи истину међу њима,
коју је читавог живота чувала..
Пустила је да је понесе плима,
чарапе.. чарапе није изувала..

Април па мај, лету на домак,
облаци трон препуштају Сунцу..
Миловао сам најлепши стомак,
љубав је била на свом врхунцу,

нежно ме грли па опкорачи,
вешто је Замак ужитка зидала,
стопала хладна ко камен у Морачи,
чарапе.. чарапе није скидала..

Рекох јој да је импресивна,
што она заиста и јесте била!
Називао сам је Лепа, Дивна,
Лудица, Мачкица, Мече, Мила,

свакако сам је могао звати, осим,
Девојчица са ногама босим..