Апокалипса

Босонога плешеш по паркету,
подијум од прозора до врата,
замишљена, у неком свом свету
изван познатих координата,

рушиш ситне фигуре од гипса,
ломи се скуп порцелан из Севра..
,,Нек буде потоп! Апокалипса!
Дајте ми вина нудим сто евра,

да се попије, да се залије
сутра које побеђује јуче!"
Оном ко те с руба провалије
за руку ухвати и одвуче

нудиш своју лепоту и чедност,
тело богиње, душу ратника..
Срце је непроцењива вредност,
већа од дуката и златника,

очи затвараш и руке шириш,
к'о фетус склупчана на под падаш..
Некоме уз ког ћеш да се смириш
у потаји се и даље надаш,

да те стави на крилатог ата
и скривену испод својих скута,
води ван знаних координата,
иза граница Млечнога пута..