Свуда и нигде

Једном ми је двапут рекла да ме воли
узрујана стихом Александра Блока,
емоције су се отргле контроли,
плесала јој суза по ивици ока.

,,Свуда смо и нигде" , четрнаест слова,
суштина у коју читав живот стаде.
Хитала је ка дну Маријанског рова
и последња мрва заједничке наде.

Додала је: ,,Збогом" , био сам глувонем,
отупелих чула безнадежно хладан,
неспреман да с надом која тоне тонем,
да мрем стари а нов родим се сутрадан.

Свуда смо и нигде, нигде смо и свуда,
истина се види тек кад се оголи.
Одлазећи, док је плакала к'о луда,
једном ми је двапут рекла да ме воли.