среда, 2. март 2022.

Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо, ово није збогом,
видимо се опет са следећим ратом.

Нема коментара:

Постави коментар