Крајем осамдесетих
деда је са зида скинуо слику друга Тита,
сузних очију,
нико није ни смео ни хтео ништа да пита.
Посматрао ћутке,
дуго, као да је гледао у њему добар део себе,
уздахнуо, увио га
у Борбу, картон, па у старо Амбасадор ћебе,
на крају одложио
у дрвени сандук на тавану. Тек сада знам:
лакше је било
разбити Југославију него тај рам!
У књигама се води
да је живео до пролећа две хиљаде друге,
истински, деда је
те ноћи крајем осамдесетих умро од туге.
Нема коментара:
Постави коментар